Са жељом да остане у Босни и Херцеговини, Сенад Мулабдић из Живиница прошле године откупио је фабрику кекса коју је спасио од гашења. У јеку пандемије вируса корона успио је сачувати постојећа радна мјеста, а запослио је и нове раднике.
Двадесетдеветогодишњи Сенад Мулабдић из Живиница један је од оних младића који никада није маштао о одласку из Босне и Херцеговине. Иако је имао сигурну прилику за напуштање државе у којој је рођен, ипак се одлучио за креирање свог најплодоноснијег дијела живота у Живиницама.
Без страха, у јеку пандемије, у августу прошле године скупио је храбрости те је уз помоћ родитеља откупио фабрику кекса која је била пред гашењем. Његови производи под називом “Wифи кекс” данас имају своје мјесто на бх. тржишту, а што је у свему најважније од овога посла живи шест особа.
“Упркос разним наговорима да идем у иноземство, моја највећа жеља је била да останем и привређујем у Босни и Херцеговини. Стицајем околности продавале су се производне машине, а скупа с оцем ми се свидио потенцијал фабрике те сам се сходно томе и одлучио за улазак у овај посао. Пандемија корона вируса ми није представљала проблем јер, ево, свједочимо томе да она и данас траје, али знам да ће једнога дана бити иза нас”, каже Мулабдић за сарајевски портал “Клиx.ба”.
С обзиром на то да се раније није суочавао са оваквом врстом посла, вођење фабрике за производњу кекса њему је представљало велики изазов. Свјестан одговорности коју овај посао са собом носи, уложио је максималне напоре да у свему успије.
“У свему овоме ви морате произвести тијесто, сирови кекс који печете, а онда на крају када то спакујете не завшавате са послом јер морате све продати. Свакога дана сви скупа се суочавамо с новим изазовом, али за сада се добро сналазимо”, наставља Мулабдић.
Сенад данас запошљава шест особа, а сви дјелују као једна породица. Заједно обављаљу све послове, а тренутно производе дванаест врста сувих кексова. Циљ је да ускоро на тржиште пласира и тринаести производ.
“Наши кекси су специфични по томе да се ручно израђују, по домаћој рецептури и од бх. састојака. Због мануфактурног начина производње посао је изузетно тежак, а с друге стране веома се тешко наметнути на тржиште. Ви и када дођете до неких полица посао такођер није завршен јер нам је битан крајњи резултат, односно купац који ће доћи у супермаркет и купити кексе”, додаје Мулабдић.
Позитивна атмосфера
Откупљивањем фабрике кекса која је била на корак од затварања, Мулабдић је сачувао четири стара радна мјеста, међу којима је и оно од Мирзе Софтића.
“На овај посао сам се навикао и веома је занимљив јер сваки дан се нешто ново дешава и прави. Екипа је одлична, сви смо се уходали. Нови власници су сасвим коректни и међу нама нема тензија, као што је то присутно у неким другим фирмама на релацији газда-шеф-радник. Сви заједно се боримо за успјех”, каже Софтић.
Помоћ од државних институција младић из Живиница није тражио, што свакако даје још једну, позитивнију ноту у цијелој овој причи. На његов труд средина у којој живи има позитиван поглед, а он поручује да не мисли остати на нивоу на којем се тренутно налази и у којем је у једном сату могуће произвести 50 килограма кекса.
Будућност види у смјеру ширења производних капацитета, продајне мреже и запошљавања нових људи, уз поруке да се и у Босни и Херцеговини може успјети.
(bhrt.ba)
