Плетене, хеклане и везене рукотоворине наших бака и прабака и даље изазивају дивљење младих нараштаја. Гроздана Марковић (92) из семберског села Међаши урадила је стотине ручних радова. И данас времешна старица везе, пресликава шеме, измишља нове мустре.
![](http://nula49.com/wp-content/uploads/2019/01/baka-grozdana.jpg)
Тек посљедње двије године то ради са наочарама али, иако је вид издаје руке је, кажу, још добро служе. Своје знање радо преноси на млађе, јер истиче да традицију и обичаје морамо чувати.
Бака Гроздана Марковић рођена је далеке 1926. године. Преживјела је Други свјетски рат, а и овај минули. Годину 1934. у којој је кренула у основну школу памти по погибији Краља Александра. Као дјевојка завршила је учитељску школу, а онда се „загледала“ у свог Гају. Узели су се, изродили троје дјеце и скућили. Није увијек било лако, али захваљујући љубави и поштовању све су превазишли. Посла у сеоском домаћинству увијек има, али успијевала је, каже, да нађе времена и за ручне радове.
– О шесте године сам чувала овце. Мајка ме тјерала да кад изађем на ливаду понесем игле и вуну. Морала сам да научим да плетем, везем, хеклам и да шлингам, све што су некада жене радиле. А завршила сам ја и школу, требало је да радим као учитељица, али никада нисам радила тај посао. И у школи смо, ми, женска дјеца, морали донијети конац и игле без кукица, а дјечаци су учили да тешу или неке друге „мушке послове“. Удала сам се, а онда кувај, спремај, пери, чисти. Сеоско домаћинства свашта захтијева. Башту смо увијек имали, воћњак. Све се то радило и обрађивало. Отхранила сам и троје дјеце, али никада нисам престала да радим ручне радове. Устајала сам рано прије свих, или сам плела и везла увече док су сви спавали – прича бака Гроздана.
Додаје да је некада ручни рад био на цијени, али више није.
– Моји радови од прије 30 и више година су много квалитетнији него ови данас. Било је боље платно, бољи конац, „Рунолист“ Загреб и неки из Врања, више се и не сјећам марке – каже витална старица.
Исхеклала је, исплела и извезла на стотине ручних радова. Поклонила их је кћеркама, снајама. Сваком од седморо унучади и праунучади урадила је нешто за успомену. Сватовски пешкири који се поклањају младенцима обичај су семберског краја.
– Ко год се удавао и женио из фамилије добио је извезени пешкир. Радила сам и пешкире за кићење аута. И за комшилук. Знају младенци да баба Гроздана мисли о њима. Трудила сам се да осим познатих мустри увијек нађем и неку нову. Пресликавам шеме, цртам индигом. Питају ове младе како знам, а ја кажем “треба љубави и воље и све се онда може” – каже старица.
Жели бака Гроздана да своје знање несебично пренесе млађима. Жали се да многе младе жене нису заинтересоване.
– Или типкају по овим телефонима или испуњавају укрштенице. А мало која хоће иглу у шаке. Ако им то треба, оне купе, умјесто да науче, па да онда уче и своје кћери – каже бака.
Праунукова дјевојка на пракси
Нада Стјепановић (19) дјевојка је Гроздиног праунука Данијела. Завршила је медицинску школу, али посла нема. Често долази код баке.
– Радо слушам њене приче о некадашњим временима и „крадем“ занат. То ме забавља, а и на тај начин желим да сачувам наше обичаје. Дивим се бакиној енергији и вољи за животом. Ми, млади, свашта можемо да научимо од ње – каже дјевојка.
(srpskainfo.com)