Манастира Тавна на тромеђи Бијељине, Угљевика и Зворника, смјештен је у живописном крају, гдје се сусрећу планина Мајевица и семберска равница. Испод манастирског имања тече рјечица Тавна, притока Дрине.
Не зна се да ли је манастир добио име по овом водотоку или обратно. Легенда каже да је ова чиста планинска рјечица, након неког тешког боја, поцрнила од крви. Потамнила је и добила име Тамна, а касније неким чудним гласовним промјенама садашње име Тавна.
Народно предање, настанак манастира приписује времену Немањића – тачније, краљу Драгутину. Троношки и Пећки родослови казују да су манастир Тавну, у селу Бањици, подигли Драгутинови синови Владимир и Урош. Помиње се још у најранијим турским тефтерима из 1533. и 1548. године, а од 1548. до 1586. помиње се изричито као манастир.
На питомим обронцима Мајевице, који се благо спуштају ка ријеци Дрини и семберској равници, монаси су у миру и молитви живјели све до 1461. године, када и овај крај потпада под отоманску власт.
Манастир је био често на удару Турака, али су га обнављали хајдуци. Народно предање једну обнову везује за Старину Новака, харамбашу из друге половине шеснаестог вијека, и његовог брата Радивоја.
Недалеко од манастира, у окомитој, неприступачној стијени, у Горњој Трнови, родном селу великог српског епског пјесника Филипа Вишњића, постоји Новакова пећина. Према народном предању, у тој пећини боравио је некада Старина Новак са својом дружином.
Према легенди, на стијени су удубљења од копита Шарца, коња Краљевића Марка. Легенда каже да је некада у околини манастира боравио овај митски јунак, те да је на Шарцу прескакао с једног на друго врлетно брдо.
У вријеме Првог српског устанка игуман је био Јефто Пљецо са бројним мјештанима учествовао је у биткама на Чокешини, у Лозници, Мишару и другим бојиштима. Послије слома устанка вратили су се у завичај, али се нису смјели појављивати у селима. Били су хајдуци по околним густим шумама.
У манастиру је засјео неки харачлија Китовница и од народа је узимао велики порез. Посебно је кињио сиротињу. Чета хајдука је упала у манастир, побила харачлије и њиховог вођу Китовницу. На то Турци опљачкају и попале манастир. Тек након поновног ослобођења Србије у манастир се вратио игуман Јефто 1814. године и обновио га.
У вријеме буна, устанака и осветничких похода окупаторске власти манастир Тавна је био склониште и љечилиште за устанике и вјернике. Био је то и касније – у великим ратовима, посебно у Првом свјетском рату, који је букнуо 1914. године на Дрини, само који киломатар даље одавде.
На сјеверној страни манастирске цркве постоји велики број гробова устаника, ратника, духовника, болесника и других страдалника с обје стране Дрине.
Манастир Тавна, иначе, са прекодринским манастирима Чокешина, Петковица и Радовашница, чини такозвани православни прстен.
Ипак, највеће страдање манастир је доживио 1943. године, када су све објекте, до темеља, спалили нацисти. Они су још 1941. године интернирали монахе, а средином Другог свјетског рата спалили манастир, јер је ту била партизанска болница. Спаљена је и библиотека, сви стари списи и матичне књиге.
Манастир Свете Тројице у Тавни сада блиста новим сјајем. Уређен је и обновљен. Изграђени су конаци, библиотеке, љетна молитвиштва.
Тавна је сада женски манастир, а игуманија се сматра угледном и веома поштованом монахињом.
(seesrpska.com)
