Хапшење Едина Врања, високог службеника Федералне управе полиције Босне и Херцеговине, које је подигло политичко Сарајево на ноге, спремно да га брани до последњег „дипломатског метка“, нит је која би могла да одмота клупко неистражених злочина почињених над Србима у последњем рату деведесетих.
Ко је био Един Врањ, кроз шта су пролазили заробљеници смештени у гораждевском логору те како објаснити чињеницу да је тамо било смештено и шестогодишње дете, новинари портала Спутњик разговарали су са помоћником команданта 4. Подрињске лаке пешадијске бригаде Дринског корпуса Војске Републике Српске Радованом Богојевићем, који је у логору под командом високог службеника БиХ провео 22 месеца.
Богојевић је као ратни заробљеник доведен у импровизовани логор ратних заробљеника у Горажде јануара 1993, након рањавања и заробљавања од стране припадника Армије БиХ. Није био једини ратни заробљеник који ће бити смештен у овај логор, али је један од оних који су успели живи да стигну до њега. Многи су, прича, нестали, на путу ка логору.
„На путу ка Горажду испред нас се испречио тунел, затрпан шљунком и песком, покривен минама-паштетама. Неко је требало да разминира пролаз кроз тунел и они су послали заробљене српске војнике. Заробљени српски војници су мине склањали рукама. Многи су погинули, а многи рањени су наставили даље путем смрти ка логору у Горажду“.
По доласку у Горажде, Богојевића смештају у болницу и оперишу без анестезије, на живо. Тренуци које је, каже, тешко преточити у речи. И не треба, то су слике које не морају, сматра, да се вербализују. Довољно су страшне саме по себи. Након болнице бива транспортован у логор, смештен у згради бившег ЗОИЛА-Заједнице осигурања имовине и лица Сарајево. Време кога се, како каже, нерадо сећа.
„Био сам у самици, подрумској просторији, толико скученој да нисам могао да се исправим. Јануар 1993, температура минус 22. У првих неколико месеци нисам био сигуран ко је и колико нас дошло живо до логора. Да нисам сам, знао сам по јауцима. Они су се проламали кроз ноћ, сваку ноћ.
Сећа се да су сви, њих 12, 13, колико их је било у једној просторији, лежали на даскама. Неки повређени, неки рањени..Просторија мала, они приљубљени једни уз друге. Када би неко хтео, каже, да се окрене на бок, морали су сложно сви да промене страну.
„До доласка међународног Црвеног крста 12. маја практично да нисмо јели, добијали би тек толико да биолошки останемо у животу. До тог тренутка није се ни знало да смо живи. Ми смо вођени као отписани, погинули. Породице су сазнале да смо живи тек пошто нас је Црвени крст пописао. Тек тада, годину дана касније, видео сам танак премаз паштете преко парчета хлеба, толико танак да је тонуо у рупице хлеба. Из логора сам изашао са 39 килограма“.
Са Едином Врањем се сусрео, каже, неколико пута за 22 месеца колико је провео у логору. Виђао га је у затворском кругу где су у прво време у шетњу изводили логораше. Из приче сабораца са којима је делио ћелију сазнаје да је Врањ из руђанске општине из које је било највише заробљеника. Лукавство се састојало у томе што је Врањ испитивао заробљенике, а мучке послове пребијања остављао својим подређенима.
Као старешина Богојевић је био изложен посебним третманима психичке тортуре.
„Мене су махом саслушавали људи из Сарајева како би сазнали информације о нашим положајима, нашој Војсци, шта имамо од технике.
Логор напушта у размени заробљеника после 22 месеца. Не воли да прича о том периоду, не воли да га се сећа. Хапшење Едина Врања потврда је, каже, да правда јесте спора али достижна. Али он не ликује. Опростио је каже, иако га је после гораждевске епизоде сачекало још пет операција на ВМА.
(politika.rs)
