“Iz logora Edina Vranje izašao sam sa 39 kilograma”

Hapšenje Edina Vranja, visokog službenika Federalne uprave policije Bosne i Hercegovine, koje je podiglo političko Sarajevo na noge, spremno da ga brani do poslednjeg „diplomatskog metka“, nit je koja bi mogla da odmota klupko neistraženih zločina počinjenih nad Srbima u poslednjem ratu devedesetih.

Ko je bio Edin Vranj, kroz šta su prolazili zarobljenici smešteni u goraždevskom logoru te kako objasniti činjenicu da je tamo bilo smešteno i šestogodišnje dete, novinari portala Sputnjik razgovarali su sa pomoćnikom komandanta 4. Podrinjske lake pešadijske brigade Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske Radovanom Bogojevićem, koji je u logoru pod komandom visokog službenika BiH proveo 22 meseca.

Bogojević je kao ratni zarobljenik doveden u improvizovani logor ratnih zarobljenika u Goražde januara 1993, nakon ranjavanja i zarobljavanja od strane pripadnika Armije BiH. Nije bio jedini ratni zarobljenik koji će biti smešten u ovaj logor, ali je jedan od onih koji su uspeli živi da stignu do njega. Mnogi su, priča, nestali, na putu ka logoru.

„Na putu ka Goraždu ispred nas se isprečio tunel, zatrpan šljunkom i peskom, pokriven minama-paštetama. Neko je trebalo da razminira prolaz kroz tunel i oni su poslali zarobljene srpske vojnike. Zarobljeni srpski vojnici su mine sklanjali rukama. Mnogi su poginuli, a mnogi ranjeni su nastavili dalje putem smrti ka logoru u Goraždu“.

Po dolasku u Goražde, Bogojevića smeštaju u bolnicu i operišu bez anestezije, na živo. Trenuci koje je, kaže, teško pretočiti u reči. I ne treba, to su slike koje ne moraju, smatra, da se verbalizuju. Dovoljno su strašne same po sebi. Nakon bolnice biva transportovan u logor, smešten u zgradi bivšeg ZOILA-Zajednice osiguranja imovine i lica Sarajevo. Vreme koga se, kako kaže, nerado seća.

„Bio sam u samici, podrumskoj prostoriji, toliko skučenoj da nisam mogao da se ispravim. Januar 1993, temperatura minus 22. U prvih nekoliko meseci nisam bio siguran ko je i koliko nas došlo živo do logora. Da nisam sam, znao sam po jaucima. Oni su se prolamali kroz noć, svaku noć.

Seća se da su svi, njih 12, 13, koliko ih je bilo u jednoj prostoriji, ležali na daskama. Neki povređeni, neki ranjeni..Prostorija mala, oni priljubljeni jedni uz druge. Kada bi neko hteo, kaže, da se okrene na bok, morali su složno svi da promene stranu.

„Do dolaska međunarodnog Crvenog krsta 12. maja praktično da nismo jeli, dobijali bi tek toliko da biološki ostanemo u životu. Do tog trenutka nije se ni znalo da smo živi. Mi smo vođeni kao otpisani, poginuli. Porodice su saznale da smo živi tek pošto nas je Crveni krst popisao. Tek tada, godinu dana kasnije, video sam tanak premaz paštete preko parčeta hleba, toliko tanak da je tonuo u rupice hleba. Iz logora sam izašao sa 39 kilograma“.

Sa Edinom Vranjem se susreo, kaže, nekoliko puta za 22 meseca koliko je proveo u logoru. Viđao ga je u zatvorskom krugu gde su u prvo vreme u šetnju izvodili logoraše. Iz priče saboraca sa kojima je delio ćeliju saznaje da je Vranj iz ruđanske opštine iz koje je bilo najviše zarobljenika. Lukavstvo se sastojalo u tome što je Vranj ispitivao zarobljenike, a mučke poslove prebijanja ostavljao svojim podređenima.

Kao starešina Bogojević je bio izložen posebnim tretmanima psihičke torture.

„Mene su mahom saslušavali ljudi iz Sarajeva kako bi saznali informacije o našim položajima, našoj Vojsci, šta imamo od tehnike.

Logor napušta u razmeni zarobljenika posle 22 meseca. Ne voli da priča o tom periodu, ne voli da ga se seća. Hapšenje Edina Vranja potvrda je, kaže, da pravda jeste spora ali dostižna. Ali on ne likuje. Oprostio je kaže, iako ga je posle goraždevske epizode sačekalo još pet operacija na VMA.

 

 

 

(politika.rs)

Ostavi odgovor

Unesti Vaš komentar
Upišite Vaše ime