Bila je nedelja, 1. mart 1992. godine, mlada Dijana Tambur i mladoženja Milan Gardović, student poslednje godine Bogoslovskog pravoslavnog fakulteta u Beogradu, samo što su se venčali u crkvi Preobraženja Gospodnjeg u Novom Sarajevu.
Posle venčanja, svadbena kolona u kojoj su bili mladenci, njihove porodice, kumovi, rodbina, peške je krenula ka Domu Svete Tekle u dvorištu crkve Svetih Arhanđela Mihaila i Gavrila koja u Sarajevu poznatija kao Stara pravoslavna crkva.
Nedelja, 1. marta 1992. godine bila je i drugi dan nelegitimnog referenduma o nezavisnosti Bosne i Hercegovine organizovanog mimo volje i uz protivljenje srpskog naroda u Bosni i Hercegovini.
Srbi su se prethodno, plebiscitarno, već izjasnili za ostanak u zajedničkoj državi. Atmosfera u toj, tada još jugoslovenskoj republici bila je na samoj ivici usijanja i pucanja.
Po narodnom običaju, svatovi su u svečanoj atmosferi mahali srpskim zastavama krećući se ka Baščaršiji, delu grada u kome je Stara pravoslavna crkva, gde je i trebalo da se održi svadbeni ručak.
Na parkingu blizu crkve oko 14 sati i 30 minuta četvorica mladića započeli su raspravu sa svatovima, ubrzo su usledili pucnji.
Otac mladoženje Nikola Gardović ubrzo je preminuo od zadobijenih rana, sveštenik Radenko Mirović je ranjen.
Dopisnik nemačkog dnevnog lista iz Sarajeva “Frankfurter algemajne cajtung” koji se zatekao na ulici i bio očevidac pucnjave opisao je da se u početku “činilo kao da se radi o nekoj vrsti detonatora”, a onda je video izbezumljene ljude kako trče ulicom, čuo je plač, video preplašena lica ljudi.
Kao ubica Gardovića odmah je identifikovan Ramiz Delalić zvani Ćelo, rođen u Priboju 1963. godine, čuveni sarajevski kriminalac iz tog vremena, kasnije komandant Devete brdske brigade Prvog korpusa tzv. Armije Republike Bosne i Hercegovine.
Ovaj, kako su ga kasnije zvali, jedan od gospodara života i smrti u Sarajevu, odgovoran za mnogobrojne zločine nad Srbima, pored ostaloga i za Kazane koji su bili u zoni odgovornosti njegove brigade, ubijen je 21. juna 2007. godine kada ga je u Odobašinoj ulici u centru Sarajeva, u dvorištu kuće u kojoj je iznajmio stan, dočekao ubica i u njega ispalio više dobro grupisanih hitaca iz vatrenog oružja.
Neposredno pre ubistva Ćelo se žalio kako ima probleme sa albanskom mafijom u Sarajevu. Sahranjen je uz prisustvo hiljada Sarajlija na šehidskom mezarju u Kovačima kraj Sarajeva.
U uzavreloj predratnoj atmosferi, Srpska demokratska stranka za organizovanje napada i ubistvo svata na Baščaršiji odmah je optužila Stranku demokratske akcije pod čijom je zaštitom Delalić i bio.
SDS je zatražila i da područjima u Bosni i Hercegovini u kojima su Srbi većina ubuduće patroliraju isključivo srpski policajci.
Radovan Karadžić, kasnije predsednik Republike Srpske, sada haški zatočenik, odmah posle ubistva svata na Baščaršiji ocenio je da “događaj dokazuje da pokret za nezavisnost BiH predstavlja egzistencijalnu pretnju Srbima u BiH”.
“Ovaj hitac predstavlja veliku nepravdu usmerenu prema srpskom narodu”, rekao je tadašnji predsednik Narodne skupštine SR Bosne i Hercegovine Momčilo Krajišnik.
Sefer Halilović, kasnije jedan od komandanata tzv. Armije BiH, osnivač paravojne “Patriotske lige”, za svadbenu povorku Gardovića posle je izjavio da to “zapravo nije bila svadba već provokacija” i da su svatovi bili “aktivisti SDS-a”.
“Hteli su da prođu Baščaršijom sa automobilima, sa zastavama, sa transparentima, da nas isprovociraju i vide kako ćemo reagovati”, rekao je Halilović.
Skupština Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine u kojoj je SDA imala najviše mandata istog dana, na osnovu rezultata referenduma u kome Srbi nisu učestvovali, proglasila je nezavisnost.
Građanski rat u Bosni i Hercegovini mogao je da počne.
Pune 32 godine, iz Republike Srpske stiže poruka da 1. mart nikada neće slaviti kao tzv. dan nezavisnosti Bosne i Hercegovine. U Republici Srpskoj, 1. mart je dan sećanja na ubistvo Nikole Gardovića i na početak krvavog rata.
Na drugoj strani, u Sarajevu, ubistvo Gardovića i ranjavanje sveštenika ne računa se kao početak rata. Za njih je početak rata 5. april 1992. godine kada su na platou ispred Skupštine održane demonstracije prekinute snajeperskih hicima čije su prve žrtve bile Suada Dilberović i Olga Sučić za šta su odmah optuženi Srbi.
Srpske žrtve 1. marta na Baščaršiji muslimanska strana ignoriše kao i policajce koji su u međuvremenu ubijeni u Sarajevu.
U Federaciji BiH, danas se 1. mart slavi kao Dan nezavisnosti Bosne i Hercegovine.
“Federacija BiH je jedina na svetu koja slavi smrt na svadbenom veselju, a čestitke im stižu od zapadnih diplomata”, reči su predsednika Republike Srpske Milorada Dodika pred još jednu godišnjicu napada na srpske svatova na Baščaršiji.
Po njegovim rečima, “obeležavanje datuma kada je u Sarajevu na kukavički način prolivena srpska krv, jasno pokazuje sav paradoks postojanja takve BiH”.
Predsednik Srpske ponavlja da “1. mart nije i ne može biti praznik srpskog naroda u Republici Srpskoj i BiH”.
“To je datum koji u sebi nosi dve teške činjenice za srpski narod – ubijanje srpskog svata u Sarajevu i činjenicu da se tada pribeglo preglasavanju srpskog naroda na takozvanom referendumu. Prvi mart za nas ne može biti praznik, ali jeste putokaz gde bi završili kao narod da nije bilo 9. januara i naše odluke da ne dozvoljavamo nikome da preko nas i umesto nas donosi odluke o prostoru na kojem živimo hiljadu godinu i koji je neraskidivo vezan za Srbe”, kaže Dodik.
Ramizu Delaliću Ćelu suđeno je u Sarajevu za ubistvo srpskog svata na Baščaršiji, ali su pištoljski hici bili brži od presude.
(rt.rs)
