„Жива спортска енциклопедија“, одговориће вам Угљевичани кад питате за њиховог суграђанина Драгу Јовичића. Овог тридесетогодишњег младића живот није штедио ни мазио, али на ведром духу и јакој вољи за живот, могу му многи позавидјети.
Од рођења је у инвалидским колицима, али га то није спријечило да се посвети својој великој љубави, спорту и да стекне велики број пријатеља управо из овог свијета. Његова кућа је музеј у малом – испуњен бројним спортским трофејима.
Драго Јовичић не пропушта кошаркашке и фудбалске утакмице у Угљевику али и сусједним мјестима. Редован је гост и кошаркашког клуба “Мега”из Сремске Митровице који игра АБА лигу, јер је ту стекао многе пријатеље. Од када зна за себе спорт му је, како каже, једина љубав и хоби.
Готово да нема познатијег међународног и домаћег судије којег Драго Јовичић није упознао. Многи од њих шаљу му и дресове, судијске пиштаљке, медаље, клупске шалове и друге спортске поклоне.
– Имам пуно драгоцјених поклона. Неки од арбитара су почели да ми шаљу, а онда се колекција повећавала – каже Драго.
Најдражи поклон му је, ипак, један телефонски позив.
– Мој пријатељ Славиша Радовановић из Лаћарка ме упознао са Милорадом Мажићем. И када ми је за рођендан зазвонио телефон нисам могао ни да сањам да ће ми честитати баш Милорад Мажић. Елитни судија ФИФА, УЕФА, који је судио дербије између Партизана и Звезде, мечеве квалификација, на готово свим најважнијим такмичењима, првенствима и лигама. То је највећи ауторитет у овој области, али и велики човјек. Милорад је сада у Кини, али обећао ми је да ћемо се видјети кад први пут дође – каже Драго.
У животу Драгу није спутало то што је у инвалидским колицима од рођења, као ни скромне финансијске прилике његове породице. Он, мајка и отац живе од једне – очеве плате и социјалне помоћи општинске управе. Драго има неколико жеља, али издваја једну.
– Волио бих да водим кошаркашки семафор, уписујем вријеме, резултат. То бих могао да радим. Морам завршити тај програм и добити сертификат. Ако Бог да успјећу у томе – каже скромни младић, који је члан управе угљевичких спортских клубова.
Нада се да би му посао омогућио и да више путује.
– Срећан сам и када гледам утакмице у кући или у кафићу са својим пријатељима, али волио бих да могу да идем на све утакмице као што то раде неки моји вршњаци. Ипак, за некога ко је у колицима то није згодно. То захтјева и много новаца – каже Драго.
Иако са физичким хендикепом од рођења, Драго је ведрог духа, свакодневно активан, живот му испуњавају дружења са многобројним пријатељима у Угљевику.
Спортски новинар Милорад Југовић младића је упознао прије десетак година.
– Спортска енциклопедија, то је Драго. Импресиониран сам његовим спортским знањем. Често ме информише о спортским догађањима, фудбалским, кошаркашким утакмицама. Завршио је економску школу и сматрам да би младићу требало обезбједити неки посао који би могао да ради. Ми смо му помогли тако што смо уклонили архитектонску баријеру и омогућили инвалидским колицима лакши приступ кући, али то није довољно. Најсретнији бисмо били када би му пронашли неки посао. То би га заиста усрећило – каже Југовић.
Сања велике снове
Драго Јовичић својом скромношћу, добротом и позитивном енергијом којом зрачи, може да послужи као примјер многима. Није члан ни једног удружења које брине о особама с инвалидитетом, а ни од општинске управе Угљевик нема значајнију подршку. Упркос томе вјерује у људе добре воље и сања велике снове за које је сигуран да ће се кад, тад остварити.
(srpskainfo.com)