С обзиром на претходно радно искуство, и уопште искуство са досадашњим послодавцима, поставио бих своје услове и не бих одустајао од њих, јер сматрам да се данас много тога промијенило на релацији послодавац – радник.
Овако је Срђан А. одговорио на питање: “Да ли би у ситуацији у којој тражи посао, он био тај који би поставио услове за које сматра да заслужује или би прије пристао на захтјеве и услове које му нуди послодавац?”
Његов одговор води ка томе да се и у БиХ одомаћила ова пракса, а која је према тврдњама стручњака већ одавно заступљена у иностранству.
То потврђује и истраживање које је за потребе своје докторске дисертације спровела Иларија Башић и која се бавила темом брендирања послодаваца, а у разговору који је тим поводом обавила и за Фену, између осталог, поручила је:
“Послодавци у иностранству одавно су схватили да је прошло вријеме када су они бирали упосленике, сада све више упосленика бира да ли жели радити у некој компанији или да ли жели остати у тој компанији унаточ другим могућностима.”
Све наведено потписује Срђан А., уз поруку да у изјави, умјесто ријечи иностранство, може стајати БиХ.
“Раније су наши људи, тако да кажем, морали пристајати на неке услове, радити све и свашта, за неке мизерне плате, но у међувремену су се ‘опаметили’ и схватили да тако више не иде, и да, ако ништа друго, бар имају ту опцију да оду у иностранство. Мислим да су и послодавци из БиХ у посљедње вријеме почели схватати да остају без радне снаге, те смишљају начине да задрже раднике, па чак и пристају на неке од услова које им радници постављају”, каже он за “Независне новине”.
Њихово мишљење дијели и Марија С. из Добоја, која истиче да сви који траже посао треба да, уз понуду послодавца, изнесу и своја мишљења.
“Нажалост, послодавци су некад веома бахати, те постављају неке нереалне услове на које не треба пристајати”, казала је она, додајући да, с обзиром на то да људи данас имају много више могућности за запослење него раније, није ни чудо што они који траже посао бирају послодавца, а не они њих.
Са друге стране, има и оних који тврде да новац/плата не игра највећу улогу када се тражи посао.
“Прије него што сам почео да радим код садашњег послодавца, био сам у ранијој фирми око три године. Нисам размишљао о отказу, али сам добио двије понуде за посао, од којих је једна била више него уносна, док је друга била мање плаћена него посао који сам тада радио. Мало сам истражио обје понуде, услове и саму атмосферу у обје фирме које сам имао на столу и одлучио сам се за ову ‘лошију’ понуду, првенствено због радне атмосфере, и нисам погријешио. Радим овдје већ четири године и сада ми је боље него раније вишеструко”, каже за “Независне” Никола И. из Бањалуке.
Да је ситуација у БиХ таква да при тражењу посла радници све више постављају своје услове, сагласан је и Саша Тривић, предсједник Уније удружења послодаваца Републике Српске.
“Имамо трку послодаваца ко ће понудити боље услове”, каже Тривић.
Међутим, оно чега, према његовом мишљењу, немамо превише у понуди, јесу квалитетна радна мјеста, па у том сегменту и нема неке велике флуктуације.
“Такође, мислим да нема ни довољно информација какво је стање у неком предузећу код нас. Али, чињеница свакако јесте да се тај сегмент на тржишту радне снаге код нас развија”, наводи Тривић.
У контексту реченог, како се могу понудити бољи услови рада овдје?
“Бољи услови коштају. Онолико колико успијеш ставити новца у производ, толико успијеш и понудити. То је закон тржишта. Није то да ти нешто имаш па не дајеш, већ мораш наћи гдје то зарадити да би нешто дао”, одговара Тривић.
Мирсад Јашарспахић, потпредсједник Привредне коморе ФБиХ, сматра да је суштина да се схвати да је све овдје тржиште, па самим тим и услуга радне снаге.
“Индивидуалац који посједује одређене вјештине које може да понуди тржишту мора да схвати да је то роба и да се с њом преговара. С друге стране, послодавац који креира радна мјеста и има потребу за тим радним вјештинама мора да схвати да то мора узети са тржишта. Али, тај простор мора бити фер окружење и фер роба. Јер, онај послодавац који превише стриктно захтијева испуњавање услова, он на крају плаћа цех. Такође, онај који тражи посао, а не схвата цијену свог рада, али и да мора испунити одређене ствари, такође на крају плати цијену тога”, појашњава Јашарспахић.
Према његовим ријечима, закључак је да је цијена свега негдје између.
“Треба процијенити тренутну ситуацију, али и будућу. Јер, најбољи су бизнисмени који су показали да могу планирати будућност, односно схватили да са људима које запошљавају могу планирати напредак и тих радника и фирме”, рекао је он.
(nezavisne.com)
