Испод границе сиромаштва животари чак четвртина становништва у БиХ, процењују аналитичари на основу доступних информација.
Истовремено, БиХ има више од 500 милионера и 90 мултимилионера, али ове бројке су тек почетак приче о социјалној неправди у коју тонемо све дубље, јер од количине новца на рачуну, зависи и ко ће имати какав присту здравтвеној заштити, образовању, култури…
Растуће социјалне разлике, које друштво вуку у понор, тема је о којој се у БиХ углавном ћути, упозорава Жарко Папић, директор Иницијативе за бољу и хуманију инклузију.
– Често заборављамо да је социјална правда важан сегмент основних људских права и услов без којег нема ни демократије, ни слободе говора, ни грађанског активизма. Како од човјека који ради од јутра до мрака за биједну плату, или прима још беднију пензију, па мора радити додатне послове да би се прехранио, очекивати да размишља о слободи штампе, да изађе на изборе или демонстрације. Код нас нема више ни нормалних штрајкова. Људи штрајкују тек када вода дође до грла и тада имамо штрајкове глађу, што је језиво – каже Папић за Српскаинфо.
Статистике показују да са мање од 250 КМ, или 130 евра мјесечно по члану домаћинства, преживљава више од милион људи: радника, пензионера, незапослених. У великом ризику од сиромаштва је, као је раније упозорено из УНИЦЕФ, већина породица са троје и више дјеце. Када је у питању Република Српска, довољно је рећи да већина од скоро 268.000 пензионера прима мање до 200 евра мјесечно, док за минималац, који износи 266 евра, ради најмање 18.000 радника у РС. Плате и пензије у Федерацији БиХ са којима преживљава већина становништва, тек су незнатно више од оних у РС.
– Све је то резултат лоше транзиције у којој су многи изгубили све, а малобројни, који су се снашли, као ратни или приватизацијски профитери, постали преко ноћи милионери – каже Папић.
Међу домаћим милионерима су и бројни политичари, што, како је раније оцијенио политиколог Владе Симовић, потврђује да су власт и власништво у БиХ уско повезани.
Тако само у Парламентарној скупштини БиХ, Парламенту Федерације БиХ и Народној скупштини РС сједи 20 милионера. Према имовинским картицама, које је објавила Централна изборна комисија, а основано се сумња да политичари нису пријавили баш сву имовину, Миле Атлагић, независни српски посланик из сиромашног Босанског Петровца, има у новцу и некретнинама најмање 4,7 милиона КМ.
У Народној скупштини РС милионери су Милан Радовић, донедавни ДНС-овац, који посједује имовину вриједну 10,7 милиона КМ, те Миладин Станић из СДС, који има више од 6,6 милиона КМ, и Перица Бундало из ПДП с имањем вриједним око 3,6 милиона КМ. Преко милиона пребацује и имовина Жељка Бабића из СДС, Гордане Тешановић из СНСД и њеног партијског друга, директора УКЦ РС Владе Ђајића.
Војин Митровић (СНСД), донедавни посланик, а сада актуелни министар транспорта и комуникација БиХ, пријавио је имовину од 4,1 милиона КМ, а посланик у Парламенту БиХ Никола Шпирић (СНСД) од “само” 1,1 милион КМ. Имовина Милорада Додика, члана Предсједништва БиХ, према оном што је пријавио, већа је од 4,2 милиона КМ.
Активисткиња и правница Гордана Млинаревић каже да су ове цифре логичан резулатат наше новије историје.
– Живимо у капитализму у којем је државни апарат само средство у рукама корпорација, односно у нашем случају политичко-тајкунских приватних фирми. Уствари, политичке партије у БиХ су приватне фирме, које се баве само једном дјелатношћу: отимачином ресурса, који би требало да припадају свима нама – каже Млинаревићева.
Наглашава да без једнакости нема социјалне правде, али да код нас једнакост не постоји, ни по којем основу, те да су националистички и патријархални обрасци, по којима је скројено друштво, у функцији силе и неправде.
– БиХ је друштво силе и неправде, јер су нас убиједили да се демократија своди само на изборе, а економија на сурово капиталистичко тржиште – закључује Млинаревићева.
Некад су добро живјели инжењери, данас кокошари
Жарко Папић каже да су већина садашњих тајкуна прије рата били “милиционери у кварту, који су чували пијаце за неки ситни рекет”, а онда са тако стеченим капиталом ушли у пљачкашку приватизацију, да би касније, везом са водећим политичким партијама, преко намјештених тендера постали богаташи.
Они су били обични, како се то уличним ријечником говорило, “кокошари”, у социјалистичко вријеме када су најбоље зарађивали инжењери, љекари и професори.
– Предратни машински инжењер, који је у доба СФРЈ солидно зарађивао, путовао је у иностранство, на љетовања и зимовања, а данас има пензију од 300 евра, бори се да преживи и не може себи једном мјесечно купити књигу или карту за позориште – каже Папић.
С друге стране, они који данас имају новац нису претјерано заинтересовани ни за позориште ни за књиге, упозоравају саговорници Српскаинфо и закључују да је средња класа у БиХ потпуно уништена, а без средње класе нема ни стабилне државе, ни грађанског друштва.
(srpskainfo.com)
