Све више људи у потрази за послом напушта регион, што посебно погађа тржиште рада.
Међутим, проблем се проширио и на банкарски сектор. Они који одлазе имају кредите, а банку неријетко не обавјештавају о својим плановима, што намеће питање наплате потраживања.
Директор Удружења банака у Босни и Херцеговини Берислав Кутле прије неколико дана је указао на овај проблем. Кредити су осигурани преко осигуравајућих друштава, међутим, осигуравајућа друштва не осигуравају случај кад неко једноставно престане да плаћа обавезу и онда банке њихов дуг морају да наплате из својих извора. Зато траже начине за још неку гаранцију враћања, пише Политика.
Према ријечима Кутлеа, како преносе медији, неопходан је, прије свега, интернационални рад.
“Потребно је радити на повезивању БиХ с другим државама, поготово с Њемачком и Ирском, како би се могло доћи до мјеста пребивалишта онога ко је подигао кредит и отишао, те му наметнути обавезу враћања”, рекао је Кутле.
Да ли ће банкари јурити дужнике по бијелом свијету, показаће вријеме. Многи који одлазе на рад или сада већ и трајнији живот у иностранству на то су се одлучили управо зато што с постојећим зарадама нису могли да издрже терет презадужености, најчешће стамбених кредита. Међутим, то што неко оде из земље не значи да престаје да плаћа ту обавезу. Напротив, од већих зарада у страној земљи неки то настављају да чине, а има и случајева да се с банком раскусурају”, пише Политика.
Што се тиче Србије, пише Политика, удио ненаплативих кредита је на рекордно ниском нивоу, мање од пет одсто свих одобрених зајмова, тачно 4,7 одсто, према посљедњим доступним подацима.
У зависности од висине позајмице, различити су степени осигурања за банку. Највиши степен извјесности наплате је у случају стамбених зајмова, када банка има хипотеку све док дужник исплати и посљедњу рату, а у случају да престане да је плаћа Национална корпорација за осигурање стамбених кредита наставља да исплаћује његову обавезу банци до продаје некретнине.
Залога на непокретности, односно хипотека, не постоји само у случају стамбеног зајма, већ и када неко хоће већи износ, за који банци није довољна мјеница. Када неко позајмљује од банке десетине хиљада евра мора да рачуна да ће банка тражити хипотеку на неку дужникову некретнину.
Готовински и рефинансирајући кредити “покривени” су мјеницама, јер је ријеч о износима мање вриједности, махом од три до пет хиљада евра, колико у просјеку износе такви зајмови код нас. Додатно, задужења код банака – кредити, кредитне картице, дозвољени минус осигурани су код осигуравајућих кућа. За запослене то је махом осигурање у случају да неко остане без посла и тада банци осигуравајућа кућа намирује дуг по свим задужењима, а код пензионера то је осигурање за случај смрти.
Баш зато што су мјенице у случају готовинских зајмова слабији вид обезбјеђења банкари се правдају да ризик морају да урачунају у камату. И да је баш то разлог што је сада, када је референтна камата Народне банке на рекордно ниском нивоу од 2,25 одсто, просјечна камата на готовинске зајмове 9,6 одсто.
Зоран Грубишић, професор на Београдској банкарској академији, каже да је каматна маржа резултат ризика које банка преузима услед непредвиђених догађаја. Што се тиче мјенице као средства обезбјеђења, бланко авалирана мјеница на рачун корисника значи да банка може да се наплати и од будућих прихода дужника, било гдје и било кад да их он остварује, каже Грубишић.
Извјесно је да ће се банкари на сваки начин борити против ненаплативих зајмова, јер су они, између осталог, разлог виших камата. Јер, оно што не зараде на једном клијенту приходују од другог. Сем тога, због лоших зајмова централна банка им блокира средства за резервације, тако да им не остаје за кредитирање, што им је основни извор прихода.
(nezavisne.com)
