Уколико воћари хитно не нађу бар 4.000 берача сезонаца, десетине тона јабука и крушака врхунског квалитета, за које је већ обезбијеђено тржиште, могло би пропасти.
Упозорио је на то предсједник Удружења воћара РС Драгоја Дојчиновић, подсјећајући да је само у Поткозарју за бербу спремно око 4.000 хектара воћњака, у којима дозријева више од 160.000 тона крушака и јабука. Само предузећу „Агроимпекс“ требаће око 300 до 400 сезонаца, сваког дана до половине новембра.
– Вјешт берач може да заради и до 1.200 КМ мјесечно. Обезбијеђена је и храна, те превоз за раднике који путују из оближњих места, а понегдје и смјештај за оне који долазе из далека. Ипак, радника нема довољно, иако у Српској имамо више од 100.000 незапослених – каже Дојчиновић.
Тако су воћари дошли у апсурдну ситуацију: рекордан род, врхунски квалитет, поново успостављен извоз у Русију и отворена тржишта у другим земљама – све би то могло пасти у воду због мањка берача.
Берач са два факултета
Мада се ове сезоне за бербу пријавило више радника него ранијих година, поготово из Херцеговине, ипак их неће бити довољно.
– Углавном су за бербу заинтересиовани мушкарци и жене педесетих година и пензионери из града. Међу њима има инжењера, правника, економиста, који никад нису ушли у воћњак, али су добри берачи – каже Дојчиновић, наводећи примјер берача из Источног Сарајева, који је завршио два факултета, али је у касним педесетим остао без посла.
Воћари кажу да међу берачима има најмање младих људи и да незапослени момци и дјевојке радије сједе докони и празних џепова, него да се прихвате посла. Ако и дођу у воћњаке, тинејџери углавном долазе са родитељима, искусним берачима, готово никад сами.
– Имам искуства у овом послу. Још 1975. сам засновао прву приватну плантажу у СФРЈ и знам да није увијек било овако. Прије рата су студенти и средњошколци масовно долазили у бербу, данас их нема, дијелом зато што је младих у РС све мање, а дијелом и због васпитања. Многи родитељи кажу дјеци: „Немој да грбачиш за другог“, па се онда нађу у чуду што им синови и кћерке дочекају четрдесете неспремни за живот – каже Дојчиновић.
Подсјећа да су седамдесетих година прошлог вијека и школе доводиле ђаке на бербу како би зарадили за излете и екскурзије, а данас, каже, ни студенти пољопривреде не раде у воћњацима и на пољима, мада је то на западу уобичајена пракса.
Рад на црно
Мирослав Вукајловић, директор Агенције за посредовање у запошљавању „Спектар“, каже да већина младих бербу воћа не доживљавају као прилику за посао, јер су их годинама учили да је „прави посао“ нешто друго.
– Када имате генерацију родитеља, који дјецу уче да иду у школу да не би радили, када се проповиједа: „Паметан човјек не ради“, када се као вриједност не промовише рад, него „сналажење“ и којекакве друге вјештине, онда је оваква ситуација логичан резултат – оцјењује Вукајловић.
Додаје да је посебан проблем и у томе што је сезонски рад у РС углавном рад на црно.
– Не можете радити „на повјерење“, без уговора, јер шта ако вас послодавац не плати или ако се повриједите на послу. Још прије 12 година сам поднио иницијативу да се ова област уреди, али је моја иницијатива завршила у некој ладици – поручује Вукајловић.
Хостели за раднике из ЕУ
Поучени овогодишњим искуством, многи воћари из РС су спремни да дио зараде од рекордне сезоне уложе у опремање хостела за смјештај сезонских радника. Тврде да је „најбољи радник онај радник који ноћи на имању“.
У поткозарским воћњацима поготово су на цијени радници из Херцеговине, јужне Србије и Румуније. Дојчиновић каже да и из других сиромашнијих земаља ЕУ има заинтересованих за овај сезонски посао.
– То је посао који се мора обавити на вријеме, не можете бербу развлачити до зиме. Значи, важно је да у шпицу сезоне имамо довољно радника, па ако их не можемо наћи на домаћем терену, морамо обезбиједити услове онима који би у бербу дошли из иностранства – каже Дојчиновић.
(srpskainfo.com)
