Симболичним ударцем крампом, 1. маја 1946. године, обележен је почетак изградње пруге Брчко – Бановићи.
Истовремено, то је био и почетак прве омладинске радне акције у ратом опустошеној, осиромашеној и разореној Југославији. Из њеног успеха изродиле су се све потоње акције, то јединствено велико омладинско чудо које је трајало деценијама. Наша жеља да се земља подигне и осавремени била је толико искрена и јака да је, једноставно, ништа није могло зауставити. Наш полет, јачина духа, снага и воља, данас ми се чак чине ванвременским и нестварним. Али стварна су наша дела. Она су вечни сведоци наше љубави према отаџбини.
Овако се Радивоје Лапчевић (89), из Ужица, сећа почетка градње чувене пруге Брчко – Бановићи. Када је недавно у ужичком Историјском архиву отворена гостујућа изложба “Хисторијска пруга кроз хисторијске изворе” Архива Тузланског кантона, Лапчевић је, као учесник, бригадир са легендарне акције био почасни гост. Док је разгледао фотографије и документе са изградње пруге, овај крепки старина није могао да сакрије осећања, ни да заустави лавину успомена.
– Прошле су 72 године, а као да је све било јуче – тихо, с поносом прича Лапчевић. – Обећао сам друговима из СКОЈ да ћу ићи на изградњу пруге Брчко – Бановићи, иако сам знао да ми отац неће дозволити. У тим годинама немаштине, сваки “мушке руке” су биле драгоцене за рад на њиви. У мојој родној Радоињи код Нове Вароши, предстојали су велики пролећни послови на ораницама.
Да би ме задржао, отац је закључао зграду да не узмем ствари, а мене је оставио испред, без обуће и одела. Е, тако бос, кренуо сам са два друга из села, на прву савезну омладинску радну акцију. Пешачили смо два сата до Вароши, и тамо сам стигао крвавих ногу. Пре поласка за Босну, друг Радомир Лековић нашао ми је некакав сако и панталоне, али не и ципеле. На траси будуће пруге, све време, радио сам бос. Тек када се појавио први снег по брдима око Живиница, Радомир ми је дао своје ципеле.
И није му, прича, ништа било тешко. Сваки изграђен метар пруге био му је, као и другим бригадирима, подстицај да се “граби” даље, више, брже… Да се циљ што пре оствари.
Завршена прије рока
– Пругу смо завршили 7. новембра, 22 дана пре рока, јер је било планирано да је омладина изгради до Дана републике – наставља Лапчевић. – Нашој срећи није било краја. Радили смо је готово голим рукама, са оскудним алаткама и понеком застарелом машином. Али, кад се хоће, кад се жели да нам у држави свима за две-три, па и десет година буде боље, онда се човек труди, даје све од себе.
Да су омладинци на првој послератној радној акцији “изгарали” од жеље да ваљано и што пре заврше посао, сведоче и “ударнички” подаци.
– Пруга Брчко – Бановићи, дуга 92 километра, са три тунела, 22 моста и 177 других објеката, изграђена је за 190 дана – наводи се у каталогу изложбе. – Са трасе је ископано више од 1.000.000 кубика земље и камена. Пруга је била подељена на 24 деонице на којима је радило 220 бригада. У изградњи је учествовало 62.268 омладинаца и омладинки из свих крајева Југославије, а помагало им је готово 2.000 добровољаца из других земаља. Први воз пругом је прошао 7. новембра 1946.
Баш на овај дан, пре две године, Лапчевићеви другови, некадашњи ударници и бригадири, али и они много млађи који данас чувају успомене на југословенске омладинске радне акције, обележили су 70 година од изградње чувене пруге. А како би другачије до вожњом у возу од Бановића до Брчког. Са њима је тада била и екипа “Вечерњих новости”.
Окићен државним и партијским заставама социјалистичке Југославије, “свечани” воз са пет вагона био је крцат. Све време више од 600 путника – учесника прве ОРА, али оних који су касније градили неге друге пруге и путеве – громогласно, као један, певали су старе бригадирске песме. Најчешће се, ипак, чула “химна”: “Брчко – Бановићи, то је наша мета, изградити пругу још овога лета”.
– Били смо млади, пуни снаге и жеље да се земља обнови и изгради – испричао нам је тада Душан Глигорић (89), родом из Лознице, док нам је поносно показивао своју бригадирску легитимацију број 1.764, први пут “оверену” баш на овој прузи. – Ми из Друге подринске ударне бригаде радили смо на једној од најтежих деоница, на мајевичкој Орловској клисури поред реке Тиње. Радило се у три смене, ноћу помоћу карбидских лампи, такозваних ацетиленки. Поставили смо 25 километара насипа од 92, колико је пруга дуга.
Успомене на своју прву радну акцију брижљиво су чували и радо нам испричали и Васо Мићановић из Лознице, Никола Милутиновић из Грљана код Зајечара, Драгутин Попесковић из Београда, Богдана Чанак из Широке Куле крај Госпића, Анто Јокић из Бргуле код Тузле, Мухамед Палош (88), из Живиница… И све што су нам тада носталгично, али са жаром причали сажима се у њихове најискреније речи:
– Срце смо уградили у шине пруге Брчко – Бановићи!
Први тунел
Најсрећнији смо били кад је пробијен тунел Рапатница – испричао нам је Никола Милутиновић. – Од 1. маја, радило се, у четири смене, по шест сати. Ударничким радом тунел је пробијен после само два месеца, крајем јуна. Незаборавно је било када смо са друге стране угледали другове из Македоније. Настало је опште весеље, грљење, љубљење. И дан-данас памтим речи једног друга који је после нашег успеха рекао: “Ми за месеце прескачемо даљине по којима су други пузили годинама.”
Слетови, хорови, фудбал и шах…
У ОКВИРУ културне делатности током изградње пруге основана су 304 хора и 142 аматерске групе – наводи се у каталогу изложбе. – Акцијаши су приредили 463 приредбе и још 232 уметничке групе које су посетиле пругу. Организоване су и 94 литерарне вечери и 516 дебатних часова. Током слободних спортских активности одржана су 74 кроса, 37 слетова, 618 кошаркашких и 997 фудбалских утакмица, 18 бокс мечева, 283 лакоатлетска такмичења и више од 7.000 шаховских партија.
