Случајеви у региону који су нас све потресли, и настављују се, с тенденцијом да се преливају, како широм Србије, тако и у нашу земљу, трагедије су, које леде крв у жилама.
Праћењем изјава медија, релевантних институција, стручних лица, родитеља и вршњака, долазмо и ситуацију да се питамо куда ово све води. Када анализирамо врсте изјава свих наведених можемо да закључимо да имамо непрофесионалне медије који у тежњи за сензационализмом, свејсно или несвјесно подстичу на даља крвопролића, родитељи јавним изражавањем забринутости шире даљу патологију властитог занемаривања дјеце, мислећи ваљда да у кући немају потенцијалног Косту.
Вршњаке- који у расту и развоју у породицама који оправдавају и упражњавају блуд, неморал, упражњавају патолошке обрасце понашања која дјеца копирају, па се онда чуде кад и дијете слиједом одгоја настави исто, подстичу властиту дјецу да једини критерији у мјери вриједности буду новац, положај, моћ, не марећи како им властита дјеца стјечу новац, шта гледају, чиме су изложени, ко су им узори, и да уколико нису у стању помоћи дјетету да превазиђу проблем обрате се стручним лицима, како им дијете не би постало Коста.
Кога брига за дјецу? Шта нам се сад дешава? Читамо вијести, ибретимо се, и већ смо заборавили на случајеве у нашем граду, и друге јер нам већ долазе нови случајеви који гурају у заборав оне старије, а испливавју фришкији.
Опет се враћамо на родитеље, и на њихову највећу и најважнију улогу у животу њихове дјеце, и да је ту највећи проблем јер занемарујући властито дијете, гдје му није омогућно да се развија и расте у здравој средини, окружењу, и разговору; дјеца су препуштена себи, бирајући начине да скрену пажњу на себе, избором оваквих образаца понашања на основу којих ће добити што више лајкова, порука подршке и емотикона дивљења. Да ли смо уопште свјесни докле смо догурали властитим пропустом, а надаље недовољним системом кажњавања?
Нећемо се освијестити све док не вратимо и не пооштримо систем кажњавања, али и праћењем у расту и развоју дјетета утврдимо пропусте у одгоју не подвргнемо управо родитеље преваспитању или плаћању драконске казне за пропуст, који кроз властито дијете утјече негативно и на другу дјецу, те урушава систем. Да неко, побогу, почне да сноси одговорност за пропуст, како родитељи, тако и други актери друштва, па и наставници и струка који се оглушавају о пријаве за насиље, и никакво нечињење.
Када смо видјели да је неко за неки пропуст у раду добио отказ, дисциплинску, или неку другу казну? Никад. Такво непоступање и нереаговање и доводи до оваквих дјела и потицања насиља и насилника.
Мијењајмо правилнике и законе, анимирајмо инсиституције да раде своје посао, кажњавајмо непоступање и нерад отказом, пооштравајмо казне за преступе и преступнике, осуђујмо злодјела, док нисмо доживјели још црње сценарије и побројали још више жртава…
мр. сци. Едина Осмић-Шадић, психотерапеут у супервизији
