„Украјина може до мира једино ако Русији уступи део своје територије”, мишљење је Јенса Столтенберга, актуелног генералног секретара НАТО-a.
„Питање је само коју цену сте спремни да платите за тај мир, колико територије сте спремни да жртвујете, колики део независности, суверенитета, слободе или демократије. Ради се о веома сложеној моралној дилеми”, објаснио је, додавши да је aлијанса спремна да подржи режим Володимира Зеленског, али и да ће учинити све што је потребно како би избегла отворени сукоб с Русијом.
Сличног је размишљања и Хју де Сантис, задужен својевремено у администрацији америчког председника Роналда Регана за контролу западног војног савеза: „Победа на бојном пољу, укључујући и повратак Крима под јурисдикцију Кијева, као и обнова украјинског територијалног интегритета, свакако би били казна за Русију. Међутим, да ли је све то вредно још веће несреће, могућности прерастања рата у хемијски, па чак и нуклеарни? Вашингтон мора да убеди Кијев да почне да преговара с Москвом. Војна победа армије Володимира Зеленског се не види ’ни у картама’ и преговори су једини реалистичан излаз”, закључује Де Сантис.Подсетимо, на самом почетку тзв. специјалне операције Москва је истакла неколико својих кључних циљева – останак Крима под суверенитетом Русије, суштинска аутономија за Донбас, војна неутралност, демилитаризација и денацификација Украјине. Досадашњи ток рата показао је да су задати циљеви оствариви.
На страну изјаве Столтенберга и Де Сантиса, приметно је да се општа слика о рату у Украјини све више мења. Почетни притисак Вашингтона на европске савезнике да подрже Зеленског очигледно је био правовремено темпиран, пошто је велико питање да ли би и у садашњим околностима био једнако успешан. Све оно што је пре једва три месеца урађено „на бум” – гласне осуде руске агресије, прекид политичких, друштвених, културних, спортских контаката с Москвом, па чак и неуобичајено жестоке економске санкције – Западу се у међувремену вратило као бумеранг.
У светским медијима све су гласнији коментари и да Зеленски није човек с којим би Русија могла да склопи споразум који се не би свео тек на безусловну капитулацију Украјине. Такав крај био би велики шамар за Запад, а посебно за САД, које су у овдашња дешавања уложиле, и још увек улажу, милијарде долара. А да је бивша совјетска република само „бојно поље” у рату великих сведоче и најновије изјаве појединих аналитичара у Вашингтону, према којима циљ САД и није „ослобађање Украјине од завојевача” колико намера да овај сукоб по Русију буде што скупљи.
На Западу већ ужурбано траже прави начин како да окончају украјинску драму. Неки кругови у Лондону предлажу стварање новог војног савеза у који би, поред Велике Британије, ушле Пољска, Литванија, Летонија, Естонија, Украјина, па можда Турска. И све уз благонаклоно гледање САД. Била би то својеврсна политичка, економска и војна алијанса, практично, алтернатива ЕУ, коју су Британци недавно самовољно напустили. Приметно изостављање из целе приче јаких играча, попут Немачке или Француске, недвосмислено указује на жељу и потребу Лондона и Вашингтона да поврате своје видно пољуљане позиције на Старом континенту.
Истовремено, француски председник Емануел Макрон предлаже стварање заједнице држава које деле заједничке демократске вредности и чије чланице би могле постати и државе (укључујући нас на Балкану) које су за сада тек кандидати за улазак у ЕУ. Овај савез не би био алтернатива унији, нити би заменио Савет Европе или Организацију за европску безбедност и сарадњу. О предлогу француског председника требало би да се расправља 23–24. јула на самиту у Бриселу.
Изгледа да се време када ће генерале заменити политичари све брже приближава. Непознаница остаје ко ће у име Украјине стати насупрот руском председнику Владимиру Путину. Нема сумње да у Кијеву о томе увелико размишљају. По неким аналитичарима, решење би могло бити прихватање независности Донбаса (претходно оверене референдумом тамошњег живља), тако да би на мегдан Зеленском изашао неко од представника те новоформиране заједнице, што би Путину омогућило да се мало склони у страну и на тај начин још једном докаже да против Украјине и није вођен рат, него „специјална операција”.
Када све буде окончано, резултат ће бити онакав какав су многи предвиђали још пре стотинак дана. Русија проширена на Донбас, а можда и целу црноморску обалу Украјине, ојачано међусобно неповерење међу европским државама као и према сабраћи са западне стране Атлантика, стварање паралелних институција, ново гомилање бирократије, муке с придошлицама из Украјине, општи пад стандарда…
(politika.rs)
