Амерички канал Си-Би-Ес њуз је својим прилогом од пре неколико дана покренуо питање шта бива с наоружањем које се шаље у Украјину.
После недавног текста у „Шпиглу” све чешће се у западним медијима постављају таква питања и изражава забринутост да наоружање, када пређе пољско-украјинску границу, нестаје у сивој зони и може се само претпоставити да ли се препродаје и коме. Зато се све чешће и чују захтеви да би морао да се успостави механизам за прецизан надзор путева тог наоружања.
У овом документарном филму неколико учесника констатује да значајан део војне помоћи Запада уопште не стиже на фронт у Украјини и да државе које шаљу то наоружање не знају где оно завршава. У филму су јасно изражене сумње да се део оружја налази на црном тржишту и да би могло да падне у „погрешне руке” и постане извор нестабилности у Либији, Ираку и Авганистану. Ветеран америчких маринаца Енди Милбурн, који је оформио „Моцарт групу”, која је обучавала украјинску војску, каже да нема дилеме да мало шта стиже на прву линију и да то знају јединице на фронту. „Дронови, панцири, шлемови… шта год вам падне на памет све нестаје… пропада у ’црну рупу’”, каже Милбурн.
У документарном филму се тврди да 70 одсто послатог наоружања и опреме нестане. „Оружје прелази границу и стиже у руке Украјинаца, а онда се нешто дешава – и тек отприлике 30 одсто овог оружја стигне на своје коначно одредиште”, каже за канал Си-Би-Ес Јонас Охман, извршни директор литванске „Плаво-жуте организације” која прикупља средства за помоћ украјинским безбедносним снагама и увози аматерске дронове, термо-камере, панцире, разне врсте нишана, панцира… Он тврди да је за овакав исход крива корупција, бирократија и политичке игре које онемогућавају стварање безбедног ланца снабдевања, те да кретање опреме подразумева сложену мрежу „господара моћи, олигарха и политичких играча”.
Виша саветница за кризне ситуације у организацији за људска права Амнести интернешенел Донатела Ровера рекла је да нема података о расподели војне „помоћи”. Она каже да највише забрињава што неке од држава које испоручују оружје не сматрају својом одговорношћу да успоставе ефикасан механизам који би омогућио да се зна како ће се те пошиљке користити данас и шта ће од њих бити сутра. Ровера подсећа да свет већ има слична искуства из Авганистана, Либије и Ирака, где је оружје намењено једнима доспело у руке другима. Као пример, навела је заузимање великог ирачког града Мосула од стране терориста Исламске државе, који су од локалне војске добили модерно оружје које су испоручиле САД.
Милбурн нема дилему да оружје које се испоручује у Украјину често падне у погрешне руке. „Наравно да се то дешава ако нема ко да прати испоруке. Али то није моја главна брига”, каже овај амерички маринац.
САД су одобриле више од 54 милијарде долара економске и војне помоћи Украјини од фебруара, док је Велика Британија издвојила готово три милијарде долара само за војну помоћ, а ЕУ је потрошила још 2,5 милијарди долара на оружје за Кијев. Читав спектар опреме, од пушака и граната до противтенковских пројектила и вишеструких ракетних система, напустио је војна складишта Запада и упућен у Украјину, а већи део опреме је у земљу ушао преко Пољске.
Украјина тврди да прати сваки комад оружја који пређе њену границу, а Јуриј Сак, саветник министра одбране Алексеја Резникова, рекао је прошлог месеца за „Фајненшел тајмс” да би извештаји о супротном „могли бити део руског информационог рата који обесхрабрује међународне партнере да обезбеђују Украјини оружје”.
Међутим, неки званичници на Западу огласили су звона за узбуну. Извор из америчке обавештајне службе рекао је још у априлу за Си-Ен-Ен да Вашингтон „скоро уопште нема представу” шта се дешава са овим оружјем, описујући да пошиљке као да падају „у велику црну рупу” када уђу у Украјину. Канадски извори су навели за медије прошлог месеца да такође „немају појма” где заправо завршавају њихове испоруке оружја.
Европол је тврдио да је део овог оружја завршио у рукама организованих криминалних група у ЕУ, док је руска влада упозорила да се оно појављује на Блиском истоку. Средином јула Пентагон је признао да није надгледао пребачено оружје, али није видео „никакве доказе да је оно коришћено било где осим у борби против Руса”. Раније је бивша аналитичарка Пентагона Карен Квјатковски изјавила да Оружане снаге Украјине не знају да користе западно оружје и да га зато продају.
„Видели смо да је доста оружја стигло 2003. године са инвазијом на Ирак под вођством САД”, рекла је Ровера за Си-Би-Ес, „а онда се десила 2014. када је ИД преузео велике делове земље и велике залихе оружја које је било намењено ирачким снагама”. Слично томе, америчке снаге које су извршиле инвазију на Авганистан 2001. године суочиле су се са борцима које су осамдесетих година наоружале САД. Када су се САД повукле из Авганистана 2021. године, талибани су само преузели милијарде долара вредну војну опрему која је остала иза њих. Ова опрема је била намењена авганистанској војсци, иако су извештаји пре више од једне деценије указивали да су оружје, возила и помоћ редовно нестајали у Авганистану пре него што су уопште стигли до крајњих корисника.
У Сирији је америчко оружје намењено такозваној умереној опозицији завршило у рукама џихадиста ИД и Ал-Нусре, док су оружје продато Саудијској Арабији на крају запленили Хути побуњеници у Јемену.
(politika.rs)
