Babiš kaže da bi Češka branila Poljsku, Fico upozorava da se Evropa približava velikom ratu, a iza rasprave o kolektivnoj odbrani ostaje suštinsko pitanje, ko danas zaista gura Evropu ka opasnoj eskalaciji
Rasprava koja se otvorila između Praga i Bratislave mnogo je ozbiljnija od još jednog političkog prepucavanja Babiša i Fica.
Češki premijer Andrej Babiš poručio je da će Češka poštovati princip kolektivne odbrane NATO-a i da bi, u slučaju napada na Poljsku, pomogla Varšavi. Istovremeno, slovački premijer Robert Fico upozorava da pojedini zapadni političari, kako tvrdi, žele da sukob između Rusije i Ukrajine preraste u direktan sukob Rusije i NATO-a.
Između te dve pozicije nalazi se jedna rečenica koja poslednjih dana dobija gotovo mitološki status: član 5. Ali šta on zapravo znači?
Tu počinje prvi problem. Član 5 nije automatski mehanizam po kome se, u trenutku kada jedna NATO država bude napadnuta, sve ostale države istog časa šalju u rat. Sam tekst predviđa da svaka članica preduzme mere koje smatra neophodnim, uključujući i upotrebu oružane sile. Dakle, postoji obaveza pomoći, ali način na koji će ta pomoć biti pružena nije unapred propisan kao jedan jedinstveni vojni odgovor. NATO i sam naglašava da svaka članica određuje kako će ispuniti obavezu pomoći.
Još važnije, NATO navodi da se član 5 odnosi na oružani napad i da napad mora biti ocenjen kao takav. Napadnuta država takođe treba da zatraži ili prihvati kolektivnu akciju.
Drugim rečima, između incidenta i velikog rata postoji politički prostor. I upravo taj prostor danas postaje najvažniji.
Babiš kaže: ako bude napadnuta Poljska, Češka će pomoći. Fico kaže: ne želimo da se sukob u Ukrajini pretvori u rat NATO-a i Rusije.
Češki predsednik Petr Pavel, bivši general, odgovara da NATO ne može da funkcioniše ako njegove članice nisu spremne da nešto žrtvuju za bezbednost drugih.
Sve tri pozicije imaju jednu zajedničku tačku: polazi se od pretpostavke da je moguć direktan sukob Rusije i NATO-a.
Poslednjih dana evropski lideri sve češće govore o mogućim ruskim hibridnim napadima, dronovima, raketama, sabotažama i testiranju jedinstva NATO-a. Poljski premijer Donald Tusk upozorio je da Rusija može pokušati da izvede napade koji bi bili predstavljeni kao slučajni, kako bi se ispitala reakcija Alijanse.
Francuski predsednik Emanuel Makron takođe govori o pojačanim ruskim hibridnim pretnjama, dok evropski obaveštajni zvaničnici upozoravaju na moguće buduće provokacije. Ali istovremeno postoje i evropski bezbednosni zvaničnici koji upozoravaju da ne treba preuveličavati neposrednu opasnost i proizvoditi atmosferu panike.
Postoji ogromna razlika između tvrdnje „postoji bezbednosni rizik“ i tvrdnje „rat je pred vratima“. Prva može biti ozbiljna procena. Druga je već politička poruka.
A kada se jednom građani ubede da je veliki rat samo pitanje vremena, onda se povećanje vojnih budžeta, naoružavanje, prebacivanje trupa, izgradnja infrastrukture i priprema za najgori scenario sve lakše predstavljaju kao jedina razumna politika.
Tako nastaje bezbednosna spirala: jedna strana svoje naoružavanje objašnjava strahom od druge strane, druga strana isto to naoružavanje tumači kao dokaz neprijateljskih namera, a prva strana potom dobija dodatni argument da je njen strah bio opravdan.
Ficova tvrdnja da pojedini zapadni političari žele direktan sukob Rusije i NATO-a jeste politička tvrdnja i treba je tako i tretirati. Za nju nije dovoljno reći da je neko „želeo rat“ samo zato što traži više oružja ili snažniju odbranu.
Ali isto tako nije dovoljno svaku zabrinutost zbog moguće ruske akcije proglasiti ruskim „narativom“.
Između te dve krajnosti postoji prostor za racionalno pitanje: koji su stvarni interesi evropskih država?
Novac je jedan od njih. Odbrana je ogroman ekonomski sistem. Vojni budžeti rastu, države kupuju avione, sisteme PVO, rakete, dronove, municiju i vojnu elektroniku. NATO otvoreno povezuje kolektivnu odbranu sa potrebom razvijanja vojnih sposobnosti i otpornosti država članica.
Drugi interes je politički. Ukrajinski rat je za mnoge evropske vlade postao pitanje kredibiliteta. Povlačenje bez jasnog rezultata značilo bi priznanje da dosadašnja strategija nije dala ono što je obećavano.
Problem je i strateški. Istočne članice NATO-a, posebno Poljska i baltičke države, Rusiju vide kao neposrednu bezbednosnu pretnju. Njihov strah nije isti kao strah država daleko od ruske granice. Zato je i razumljivo što Varšava na moguće ruske incidente gleda drugačije od Bratislave, Praga ili Budimpešte.
Tu je i unutrašnja politika. Strah od spoljne pretnje gotovo svuda olakšava političarima da traže jedinstvo, veće izdvajanje za bezbednost i prihvatanje neprijatnih mera.
Ali postoji i interes koji se u svemu tome najmanje čuje: interes običnih evropskih građana da se izbegne direktan rat velikih sila.
Zato je možda najvažnije pitanje današnje Evrope jednostavno, da li je cilj člana 5 da spreči rat – ili će strah od njegovog nepostojanja jednog dana postati mehanizam koji će Evropu uvući u rat?
Ako svaki incident postane dokaz agresije, svaka provokacija povod za novo naoružavanje, a svaka politička sumnja proglašena izdajom ili „ruskim narativom“, onda se prostor za diplomatiju sužava.
Zato Babišova rečenica da Evropa mora da razgovara o miru, a ne da to prepušta samo Donaldu Trampu, zaslužuje veću pažnju nego što je dobija u ovom sporu.
Rusija ima svoje interese, svoju strategiju i svoju odgovornost za sopstvene poteze. Evropa ima pravo i obavezu da štiti svoju bezbednost. NATO ima pravo da planira odbranu. Ali između odbrane i eskalacije postoji granica.
Na evropskim političarima je da je ne pređu dok pokušavaju da pokažu koliko su spremni da je brane.
