Уређење унутрашњости Храма Светог Саве коначно је убрзано последњих година и ни пандемија није омела да се лане пред верницима појави монументални мозаик, осликан на укупно 15 хиљада квадратних метара.
После више од сто година ишчекивања, православни верници коначно ће моћи да кажу да су у част најомиљенијег српског свеца приведени крају радови на храму посвећеном делу и имену Светог Саве.
Крајем прошле године урађен је велики посао, најтежи радови су коначно завршени. После вишегодишњег труда постављен је мозаик на 15.000 квадратних метара сачињен од 50 милиона коцкица. Поред српског, црквенословенског и грчког писма, сада су видљиви мотиви посвећени српском архиепископу, као и неки који су јединствени у православном свету.
Градитељски изазов
Крајем осамдесетих година прошлог века, док је још био у изградњи, а Београд истакао кандидатуру за Летње олимпијске игре 1992. године, међу знаменитостима које је тада обишао први човек Олимпијског комитета био је и храм на Врачару. Председник МОК-а Хуан Антонио Самаран, у пратњи наше делегације, ушао је у храм, погледао у високе голе зидове, у огромну куполу и упитао јетко: „Када ће ово бити готово, за сто година?”
Београд је глатко изгубио трку за организатора од Барселоне, наравно, не само што храм није довршен, већ због много важнијих разлога, ситуације у којој се цела тадашња држава нашла, али се макар ово Самараново пророчанство није обистинило. Додуше због санкција и распада СФРЈ, недостатака финансијских средстава, изградња је трајала много дуже него него што се тада планирало, али три деценије касније можемо рећи да кад се нешто започне оно се уз добру вољу и приведе крају, ма како тешкоће биле велике.
Није био Храм Светог Саве најтежи градитељски изазов, има црквених објеката који су били захтевнији за градњу, али је по нечему врачарски храм ипак изузетан и специфичан. У суштинском смислу Храм Светог Саве изузетан је неимарски подухват, јер његово подизање прати важна дешавања у српском народу у последњих више од стотину година, па је ова црквена грађевина дубоко духовно испреплетана с историјским судбином Србије.
Историјат изградње препун је неочекиваних обрта, радови су почињали уз велике наде, а затим би уследиле неке нове историјске прилике које би натерале да се одустане и чекају боља времена.
На месту где су спаљене мошти Светог Саве подухват изградње започео је још давне 1895. године. Темељи су постављени између два светска рата, а до немачке окупације били су подигнути само главни стубови. Од грађевинске документације током рата спасен је само нацрт захваљујући Александру Дероку, који га је на време закопао у свом подруму. Остало је упамћено да је било и спорова око архитектонских решења, да би се на крају краљ Александар одлучио за пројекат с неовизантијским стилом и по угледу на Свету Софију.
После Другог светског рата настало је ново време када се на веру није гледало благонаклоно, тако да је тек 1984. године добијена сагласност за нови почетак. У мају 1985. одржана је света архијерејска литургија, којом је свечано обележен наставак радова на челу с архитектом, професором Бранком Пешићем.
Деведесетих година двадесетог века храм је добио своје спољне обрисе са златним крстом на врху. Због недостатка новца радови су поново прекидани. У јесен 2003. године храм је споља завршен, обложен белим мермером и гранитом, а онда је уследило дуготрајно уређење ентеријера, које је убрзано последњих година. Напокон, лане је осликан и мозаик на укупно 15 хиљада квадратних метара, а пре тога осликано је две хиљаде квадрата мозаика у крипти.
Мозаици израђени по руској техници
Храм је живописан у византијском стилу. Фреске се налазе у просторијама где се свештеници одевају, на зидовима звоничних кула и на још неколико изолованих целина.
По речима владике Стефана, старешине храма, мозаик је рађен у техници која се примењује у Русији, од природних боја и стакла, печењем тог стакла на високим температурама.
У средишту Христос Пантократор
У храму постоје три олтара, од којих је главни посвећен Светом Сави, а десно од улаза налази се олтар посвећен Ермилу и Стратонику, првим хришћанским мученицима на територији Београда, док је трећи олтар посвећен деспоту Стефану Лазаревићу, који је Београд учинио престоницом. Главни печат унутрашњости даје монументални Христос Пантократор, који наткриљује олтарски простор, а највећу површину на јужној, северној и западној страни заузимају три новозаветне сцене Васкрсења, Рођења Христовог и Успења Богородице.
Осамнаест позлаћених крстова
За храм се вежу бројне градитељске занимљивости па је тешко све и набројати, али да наведемо неколико: у приземљу и на галеријама Храма Светог Саве може да стане 10.000 верника, три хорске галерије могу да приме по 700 хориста. Унутрашња висина од пода до куполе је 65 метара, а спољна висина с крстом 79 метара. Храм има укупно 13 купола, осамнаест позлаћених крстова, у западним звоницима уграђено је 49 звона чија је укупна тежина око 24 тоне.
Ризница и гробна црква
У подземној етажи изграђене су крипта, ризница и гробна црква Светог кнеза и мученика Лазара, а када би се рачунало, електроинсталације, водовод, канализација, вентилација и климатизација у храму били би довољни опслуже један мањи град.
(politika.rs)
