Вук Јеремић, лидер Народне странке, рекао је да је иницијална каписла за протесте у Србији била почетак физичког обрачунавања с политичким неистомишљеницима те да су они најснажнији исказ грађанског незадовољства против ненормалних околности у Србији.
“Да би се уздрмао недемократски поредак, предуслов је да се стекне одређена критична маса оних који се њему противе, пре свега изнутра. Та критична маса је коначно кренула да се ствара на улицама Београда”, рекао је Јеремић у интервјуу за “Независне новине”.
Говорећи о ситуацији у региону, Јеремић каже да је она таква да је процес европских интеграција суспендован на дуже вријеме и да се то неће промијенити у наредних седам до десет година те да поред тога постоји огромна опасност од новог таласа избјеглица с Блиског истока.
НН: Актуелни су протести у Београду и Бањалуци. Поводи су различити, шта мислите о тим протестима?
ЈЕРЕМИЋ: Више могу о протестима у Београду, јер располажем с много више информација, а и сам сам учествовао у њиховом покретању. Они су почели тако што су једног од лидера Савеза за Србију, чији је оснивач и Народна странка, којој сам председник, у Крушевцу брутално пребили криминалци блиски режиму. Савез је зато први протест против политичког насиља заказао у Крушевцу, а с њега смо позвали и на протесте у Београду, који су почели да се дешавају сваке суботе. Ти протести су нарасли до нивоа од неколико десетина хиљада учесника и представљају досад најснажнији исказ грађанског незадовољства против ненормалних околности у Србији – ненормалности у медијима, институцијама, правосуђу, здравству, локалној самоуправи, ненормалности када је реч о економским приликама…
НН: Ненормалности у Србији, па и у региону трају већ годинама. Да ли је само политичко насиље иницирало те протесте или је нешто друго? Власт тврди да су то глупости.
ЈЕРЕМИЋ: Иницијална каписла је свакако била почетак физичког обрачунавања с политичким неистомишљеницима – не само у Крушевцу, већ и с руководиоцима Народне странке у Врању, слободним новинаром у Гроцкој, чију су кућу и запалили јер је критиковао локалне моћнике, итд. Ми смо и раније говорили да тоталитарни поредак у Србији све више поприма карактеристике фашизма, а многи су нас критиковали због тога.
НН: Фашизам је тешка ријеч!
ЈЕРЕМИЋ: Свакако, али нажалост одговара тренутним околностима у Србији. Физички обрачуни с политичким неистомишљеницима и паљење кућа новинара су били прва фаза фашизма тридесетих година у Немачкој. Гасне коморе су дошле много касније, јер се није на време реаговало и зло сасекло у корену.
НН: Да ли сматрате да се “фашизам” може срушити мирним протестима?
ЈЕРЕМИЋ: Доскора је био тешко замислив сценарио који би водио озбиљним променама. Данас то више није тако. Да би се уздрмао недемократски поредак, предуслов је да се стекне одређена критична маса оних који се њему противе, пре свега изнутра. Та критична маса је коначно кренула да се ствара на улицама Београда. Но, с обзиром на то да живимо на Балкану, међународни фактор је врло ретко у потпуности по страни када је реч о регионалним дешавањима. Треба имати политичког дара, али и дипломатског искуства, да се у заједнички контекст ставе сви ти елементи.
НН: Може ли на Балкану критична маса без вође направити резултат? Опозиција у Србији, барем засад, нема вођу. Да ли је то предност или недостатак?
ЈЕРЕМИЋ: Мислим да смо још у повојној фази стварања критичне масе. Да би постојећи моментум био одржан и наставио да расте, вероватно је боље да не постоји јединствена организациона матица нити декларисани вођа. У супротном, против њега би била усмерена сва деструктивна снага режима, која уопште није за потцењивање. Уз то, власт у Србији се у последње време мењала углавном тако што се гласало против актуелног челника. Србија је 2000. године превасходно гласала против Милошевића, а не за Коштуницу. Слично се десило и 2012. с Тадићем и Николићем.
НН: Недавно сте позвали на бојкот институција, па и евентуалних избора. Шта желите постићи тим?
ЈЕРЕМИЋ: 2019. година ће бити јако битна због тога што ће кулминирати ова етапа косовског процеса и то овог тренутка међународни фактор највише занима. Режим у Србији се неће усудити да почини косовску издају, а да претходно за то не добије покриће у изборном процесу. Дакле, Вучић ће тражити нови мандат од народа за “успостављање историјског мира”. Он неће дефинисати шта је заправо тај мир, али ће тражити мандат од народа, да би га после преварио и потписао косовску независност, тј. чланство Косова у УН.
НН: Да ли заиста мислите да је актуелна власт у Србији спремна да иде толико далеко?
ЈЕРЕМИЋ: Једини начин да се оствари чланство Косова у УН-у, што је у међународноправном смислу трајно отуђење те територије од Србије, је да Београд званично потпише такозвани споразум о свеобухватној нормализацији односа с Приштином – и то је једино што се у овом тренутку налази на столу. Понављам, Вучић ће народу рећи да му на изборима треба мандат за мир, без детаљног објашњавања. На тим изборима онда планира да покраде као никада досад и да за то добије прећутну сагласност Запада. Другим речима, да Запад окрене главу од жестоких изборних нерегуларности, јер, боже мој, Вучићу је неопходна двотрећинска већина да косовску издају потпише. Међутим, ако ми кажемо да не желимо да таквим изборима дајемо легитимитет, тада се доводи у питање и легитимитет свих корака који следе, па и сам потпис на тај издајнички споразум. Онда на сцену ступа међународни фактор, којем тај Вучићев потпис треба, па му стога кажу: “Чекај мало, не може на тим изборима ипак баш све као што је било досад”. И ту онда долази до динамике коју досад нисмо имали, јер бојкотовати изборе са или без 50.000 људи на улици су врло различите ствари.
НН: Имате ли подршку опозиционих странака за бојкот избора и колико је уопште било мудро откривати такве ствари? Зар не би било боље, рецимо, чекати да се распишу избори па онда рећи “нећемо да учествујемо”?
ЈЕРЕМИЋ: Мислим да је боље да се што пре изађе с тим да нећете изаћи на изборе ако нема поштених услова, с обзиром на инертност како бирачког тела, тако и међународне заједнице – и једни и други имају “касно паљење”. Такође, треба обезбедити и да опозиција буде потпуно јединствена у том ставу. Што пре кренете с озбиљним разговорима и представљањем последица једног, другог или трећег сценарија, то ћете више плодотворнијих разговора моћи да обавите и у земљи и у иностранству.
НН: Опозиција је разбијена у Србији. Има ли снаге да се истински уједини?
ЈЕРЕМИЋ: Да, први пут од 2012. године за то постоји реална шанса. Иначе, када би се десили једни избори на било ком нивоу који су потпуно нормални, то би био огроман шок за систем – и резултат би био битно другачији од свих које смо имали претходних година. Режим у Србији у доброј мери почива на страху и перцепцији да су они необориви, богом дани и да ће трајати заувек. Оног момента када дође до паљења светла, када неко први пут добије прилику да на националној телевизији каже да је цар го, доћи ће до њиховог наглог урушавања. Вучић себи не може да приушти да изгуби изборе у Бабушници, Куршумлији или било ком другом малом месту у Србији, а камоли у републичком изборном циклусу. Натера ли га комбинација унутрашњег и спољног притиска на прихватање минимума фер и поштених изборних услова, он неће моћи да се одржи на власти.
НН: Сличну, готово исту причу причате као и опозиција у Републици Српској. Говорите режим, а власт се осваја на изборима. Може ли се направити паралела између Србије и Републике Српске?
ЈЕРЕМИЋ: С обзиром на величину, ситуација у Србији далеко више утиче на Републику Српску него обрнуто. Озбиљнији је, дакле, проблем у Србији него у Српској, иако постоје многе сличности. Али има и једна страшно битна разлика. Ми у Србији на власти имамо човека видно нарушеног здравља. Судећи по његовим последњим јавним наступима, његово стање се очигледно погоршава и он тај проблем не третира на адекватан начин. С обзиром на количину моћи коју је сконцентрисао у својим рукама, то не може да вас не забрине. У Републици Српској можете разне ствари замерати својим високим руководиоцима, но огромна већина њих би била у стању да прође стандардизоване психолошке тестове.
НН: И поред свега тога, мислите да опозиција демократским путем може преузети власт у Србији.
ЈЕРЕМИЋ: Показаће време, али бојим се да се последња фаза Вучићеве владавине неће битно разликовати од Милошевићеве.
НН: С ове временске дистанце, шта се то промијенило од времена у којем сте били министар спољних послова, па и предсједник Генералне скупштине УН-а?
ЈЕРЕМИЋ: Србија је данас дубоко криминализована територија под аутократском неоколонијалном управом. Актуелна власт се понаша тако да свим међународним актерима који имају било какав интерес беспоговорно испуњава све што они од ње затраже, а за узврат добија подршку за наставак своје агресивне корумпиране администрације. То за последицу има драматичан губитак достојанства и угледа Србије у свету, између осталог.
НН: Како гледате на ситуацију у региону? Стиче се утисак да се ствари заоштравају.
ЈЕРЕМИЋ: У региону имамо ситуацију да је процес европских интеграција суспендован на дуже време – то се неће променити у наредних седам до десет година. Исто тако, постоји огромна опасност од новог таласа избеглица с Блиског истока. Већина међународних званичника не поставља питање да ли ће се, већ када ће се то догодити. Чини се да на нас ЕУ тренутно гледа као на тампон зону према Блиском истоку, пре свега у контексту нове мигрантске кризе. То се не дешава први пут у историји – на Балкану је увек нека сила имала интерес у томе да с југа на север континента или обрнуто неке ствари пролазе, а нека друга, њој ривална, да то заустави. У историјском смислу, само та два агрегатна геополитичка стања Балкан препознаје – трговинско чвориште односно транзит, или бедем. Сматрам да је наш интерес да будемо ово прво, јер када сте бедем треба вам чврста рука, газда, страховлада, а када сте трговинско чвориште – компетентна администрација, пропуст за робу, инфраструктура, владавина права… Данас смо нажалост на ивици да се закуцамо као бедем на дужи низ година. То не смемо себи да дозволимо.
НН: У Бањалуку сте дошли да говорите студентима, али је због протеста “Правде за Давида” тај скуп отказан. Шта сте им мислили рећи?
ЈЕРЕМИЋ: Много шта, између осталог и то да сам забринут за будућност Републике Српске. Уколико 2019. године српски народ дозволи Вучићу (Александар Вучић, предсједник Србије) да пређе мост косовске велеиздаје потписујући споразум о разграничењу с Албанцима, који би Приштини омогућио чланство у УН-у, то је пут с којег он више неће моћи назад. Као и са сваким другим злочином – најтеже је починити онај први, сваки следећи је мање-више рутина. Вучић је 2012. дошао на власт уз западну подршку, јер им је обећао да ће “завршити” Косово, и зарад тога добио одрешене руке да заведе диктатуру у Србији. Да га странци после тога не би пустили низ воду, наставиће да беспоговорно испуњава све њихове захтеве. А није тешко погодити шта је следећа ствар коју ће му тражити након Косова, како га не би рушили с власти – Република Српска.
