Stoja Karlica, osamdesetčetvorogodišnja starica iz Novog Grada, mesta na samoj granici BiH i Hrvatske, nikada neće zaboraviti strahote koje je kao devojčica od devet godina preživela u ustaškom koncentracionom logoru Jasenovac u Drugom svetskom ratu, gde su ljude ubijali i pre nego što su ušli u logorski kompleks.
Ona je u izjavi Srni istakla da se zločini i sve ono što je doživela u jasenovačkom logoru ne mogu opisati rečima.
Stoja, devojačko Rabat, rođena je 1933. godine u selu Pobrđe kod Kostajnice. Ofanzivu na Kozari 1942. godine dočekala je kao siroče sa još tri sestre i dva brata jer su im roditelji umrli pre ofanzive.
Oni su sami pošli u zbeg na Kozaru, Stoja je tada imala devet, a najstarija sestra Ljuba 16 godina.
U njenom sećanju ostao je zbeg, žene, plač dece, žeđ, glad, strah, bombardovanje i žrtve kojih je bilo gde god se krenulo.
Prema njenom svedočenju, u tom metežu Stoja se sa sestrama Ljubom i Milevom razdvojila od braće i jedne sestre. One su odvedene u logor Jasenovac, kao i jedan brat.
Ona se, kaže, seća prelaska preko velike vode i stradanja brojnih na samom prelasku.
– Kome je neko pomogao da pređe taj je prešao, kome nije njega je voda odnela – priča Stoja. Zapamtila je da su drvene daske na zgradama koncentracionog logora bile obojene crnom bojom.
Prilikom dolaska u logor razdvajali su mušarce i žene, a između je bila bodljikava žica. Tako su i Stojinog brata Mikana odvojili od sestara. O njemu ništa nisu znale, kao ni o sestri Desi i najmlađem bratu Vladi, koji su ostali na Kozari.
– Ošišali su nas do kože, a to je rađeno tako da je i krv tekla. Bunili smo se, ali nije vredilo. Meni je jedan ustaša tom prilikom polomio prst. Sestra mi je kasnije stavila daščicu uz prst i zavila, a ta daščica je urasla u kožu – priseća se danas ova vitalna starica.
Sudbina je htela da je jedan od ustaša u logoru poznavao Stojinog oca, te im je davao hleb u tajnosti.
– Jeli smo samo stari ukiseljeni, kukuruzni hleb, a toga nije bilo dovoljno -priseća se Stoja i napominje da su pored njih nosili tela mrtvih muškaraca, a seća se i jauka njihovih žena.
Nakon šest sedmica Stoja i njene sestre odvedene su u obližnju hrvatsku porodicu, gde su pomagale u polju i vinogradu dok im se pred očima i dalje odvijala strahota stradanja njenog naroda u logoru.
Zbog pothranjenosti nisu imale dovoljno snage što je izazivalo bes vlasnika domaćinstva Ante koji je neretko pretio da će ih zaklati.
– Imali smo neku tetku u Čitluku koja nije imala svoje dece. Ona je dobila propusnicu i došla da nas odvede kući – kaže Stoja.
Život na porušenom ognjištu
Prema njenim rečima, kod kuće su zatekli brata i sestru koji su ostali na Kozari, te je tako njih petoro započelo život na porušenom ognjištu.
– Za brata Mikana ništa nismo znali tri godine, a onda je došao kući. Saznali smo da je njega u logoru spasio neki Nemac koji nije imao dece i usvojio ga – priča Stoja.
Ona ističe da se toliko zla dogodilo, a da nikad niko nije to potpuno ispričao i zapisao, ne zna kako i zašto, te napominje da je ona sama naučila da čita i piše.
Stoja danas živi u Rakanima kod Novog Grada i ima dvoje dece u braku sa pokojnim suprugom Jovanom.
– Svega se sećam i danas kao da je juče bilo. Strašno je to zlo bilo i teško da bi današnje generacije imale snage da to prežive – navodi Stoja Karlica.
(blic.rs)
