Глумац Власта Велисављевић преминуо је ноћас у 95. години. Чувени глумац хоспитализован је услед симптома корона вируса и смештен на болничко лечење због компликација, јављају медији у Србији.
Како је потврђено за Telegraf.rs, Власта је преминуо ноћас у 2:30 у КБЦ Драгиша Мишовић.
Рођен је 28. јула 1926. године у Београду. На сцени је провео више од 70 година, а за то вријеме остварио је више од 350 улога, зато га многи сматрају српском глумачком легендом. За своји рад добио је бројна признања, а посљедње, и њему најдраже, јесте то што је проглашен доживотним почасним чланом Југословенског драмског позоришта (ЈДП).
Припадник је прве генерације студената глуме у Београду. Сарађивао је са бројним позоришним, телевизијским и филмским редитељима, а његове реплике препричавају се међу свим генерацијама. Млађи су га запамтили по улози бабе Нате у филму “Мала ноћна музика”, а љубитељи позоришта по томе што је више од 1600 пута са колегама на сцени ЈДП-а играо представу “Буба у уху”.
Власта је играо у 45 дугометражних филмова, 61 телевизијском филму и 56 серија. На филмском платну први пут се појавио 14. јула 1959. године у ратној драми “Ноћи и јутра” у режији Пјера Мајхровског, а по сценарију Меше Селимовића.
Три године касније играо је у телевизијском филму “Три приче о Џефу Питерсу”. Ријеч је о комедији чију режију потписује Александар Ђорђевић, а сценарио Новак Новак. Главне улоге тумачили су Миодраг Петровић Чкаља, Предраг Лаковић и Зоран Лонгиновић. Исте године снимио је и филмове “Јунаци дана” и “Медаљон са три срца”, а наредне, 1963. године глумио је у комедији Славољуба Стефановића Равасија под називом “Ципелице од крокодилске коже”. Од 1964. године играо је епизодне улоге у серијама “На слово, на слово” и “Код судије за прекршаје”, те телевизијском филму “Мали концерт за сузе и гитару” и дугометражном филму “Пут око света”, базираном на драми Бранислава Нушића.
У филмској адаптацији романа Бранка Ћопића “Орлови рано лете” из 1966. године, Власта је играо оца једног од главних ликова Лазара Мачка. Следеће године глумио је у комедијама “Љубав до гроба, последња” и “Љубав преко ноћи”, ратном филму “Јутро”, те серијама “Смоки”, “Круг двојком”, “Височка хроника” и “Дежурна улица”. Наредне године снимио је четири дугометражна филма и појавио се у двије телевизијске серије “Горски цар” и “Максим нашег доба”. Играо је у филмовима “Бекство” Здравка Шотре, “Сајам на свој начин” Петра Теслића, “Тим који губи” Арсе Милошевића те партизанском филму “Бекства”.
Са Шотром је сарађивао и 1969. године на драми “Тања”, те ТВ филмовима “Непријатељ народа” и “Пут господина Перисона”. Исте године снимио је и филмове “Закопајте мртве”, “Код зеленог папагаја” и “Покојник”. Током наредне године играо је у филмовима Соје Јовановић и Саве Мрмка, те остварио епизодну улогу у телевизијској серији “Рођаци” у режији Здравка Шотре. 1971. године учествовао је у снимању чак осам филмских и телевизијских пројеката.
Исте године одиграо је епизодне улоге у серијама “На слово, на слово”, “Леваци”, “Дипломци” и “С ванглом у свет”. Такође, глумио је у ТВ серији “Чедомир Илић” базираној на истоименом роману Милутина Ускоковића. У ТВ филму “Нирмбершки епилог” играо је маршала Фридриха Паулуса. Глумио је у ТВ филмовима “Самоубица” и “Заслуге”, дугометражним филмовима “Један ујак Хојан” и “Човек који је бацио атомску бомбу на Хирошиму”, те кратком филму Здравка Шотре “Роман са контрабасом”.
Са Радетом Марковићем и Јосифом Татићем снимио је драму “Они лепи рођендани”, те одиграо епизодне улоге у серијама “Камионџије” и “Опасни сусрети”. Играо је и у популарној серији “Позориште у кући”, те одиграо епизодне улоге у серијама “Грлом у јагоде”, “Усијане главе”, “Црни дани”. У ТВ серији “Више од игре” тумачио је Витомира Илића званог Вита Бас. Исте године сарађивао је са Шотром на филму “Сироче” и Дејаном Мијачом на драми “Васа Железова”.
У другом наставку комедије “Тесна кожа“ играо је адвоката Мићка. Током 1987. и 1988. године тумачио је магистра Властимира Ђорђевића у хит серији “Бољи живот”. Крајем 80-их играо је у филмовима “Браћа по матери”, “Бој на Косову”, “Госпођа министарка” и другима. У првој половини деведесетих година глумио је у скоро свим важнијим филмовима и серијама.
У филму Дејана Мијача “Ваљевска болница” из 1990. године играо је Милована, а у комедији “Тесна кожа 4” господина Трпковића. Појавио се и у филмовима “Боље од бекства” и “Нападач”, те комедији „Жеља звана трамвај“. Млађим генерацијама постао је препознатљив као Томислав Павловић или ујка Тома у серији “Отворена врата” или као Лале Коперфилд у серији “Горе доле” која је емитована од новембра 1996. до јуна 1997. године на Радио Телевизији Србије (РТС). Током двехиљадитих четири пута се појавио у улози деде и то у филмовима и серијама “Метла без дршке 5”, “Посета младе даме”, “Агенција за СИС” и “Сељаци”. У хумористичној серији “Црни Груја 2” игра старца Фочу од стотину лета, а у “Ивковој слави” владику. Ипак, оно што је обележило те године у његовој каријери и што је одушевило све оне који нису били упознати с његовим радом, била је улога бабе Нате у комедији “Мала ноћна музика”.
Власта је изузетно верно представио баку Гордана Кичића, а његове реплике млађе генерације и данас радо понављају. Од 2010. до 2018. године глумио је у серијама “Сва та равница”, “Мешано месо”, “Војна академија”, „Монтевидео, Бог те видео“, “Звездара”, “Отворена врата” “Луд збуњен нормалан”, “Сумњива лица” и другима. Играо је и у филмовима “Бели лавови”, “Како су ме украли Немци”, “Кад сване дан”, “Мамарош” и другима.
Женио се три пута. Са првом супругом Божаном има кћерку Дубравку која живи у Америци. Удата је за Американца и има двоје дјеце, сина Чејза и ћерку Лори. Трећи брак му је ипак био најуспјешнији. Прије више од 40 година оженио је Наду, која је по струци архитекта.
У интервјуу за “Пулсонлајн” је рекао слкедеће:
“Пита мене моја супруга Нада шта њој дође Деса (мајка моје прве жене), а ја јој одговорим: „Па ваљда ташта, исто као и мени“. Иначе, кад је моја ћерка из Америке долазила у Београд, састајали бисмо се сви: моја садашња жена, њена мајка, моја прва Жена, па чак и њена мајка Деса. Обично смо седели у кафани „Три шешира“ и кад би се мало друштво орасположило, почињала би прича о мени. Свака од њих је знала све о мени, чак више него што ја познајем себе самога”.
Властина велика страст био је риболов. Пецао је на скоро свим ријекама које теку бившом Југославијом. У шали је говорио да му је неостварена жеља да постане џез пјевач.
(nezavisne.com)
