Шта се догађа на хрватском тржишту рада? Јесу ли вишедеценијске жалопојке радника, усудили бисмо се устврдити оправдане, замијениле жалопојке послодаваца? Је ли јаз између двију супротстављених страна толиких размјера да је довео до непремостивог неповјерења? Је ли тај јаз дошао до тачке на којој се мора ломити, до тачке с које би се као нулте требало изнова слагати вриједносне и сваке друге односе између рада и капитала?
“Нудимо плате које се само замислити могу, али нико не жели радити”, све чешће се може чути послодавце.
“Да сте нудили само поштене плате, Хрватска би данас била друкчија земља. Унутар хрватских граница живјело би барем пола милиона од оних који су се током посљедњих двадесетак година иселили, демографска кретања имала би позитиван предзнак, а хрватски грађани по стандарду не би били фењераши земаља Европске уније. Све лоше што сте деценијаа радили, а у чему сте имали подршку носиоца власти на свим нивоима, данас вам се враћа попут бумеранга”, одговарају послодавцима радници.
На промишљање о овој проблематици “окидач” је био податак да су хрватски послодавци, упркос чињеници да су се на Хрватском заводу за запошљавање крајем априла 118.922 особе водиле међу незапосленима жељнима рада, током минулог мјесеца од МУП-а добили више од 21 хиљаду нових дозвола за запошљавање странаца, међу којима су у прогресивном порасту они из Непала, Индије, Филипина… И, с друге стране, два јавно објављена податка: први који открива да послодавац једног ресторана нуди врхунском кувару плату од 35 хиљада куна и, други, који говори о истраживању из којег произлази да у Хрватској трећина доктора наука запослених у првој години од стицања те академске титуле ради за 3500 куна или мање, пише Слободна Далмација.
Погледајмо статистичке податке о незапослености. Посљедњег дана априла, дакле, ХЗЗ је у евиденцији имао 118.922 незапослених, што је за 5,3 одсто мање него посљедњег дана марта, и цијелих 20 одсто мање него посљедњег дана априла прошле године. Међу незапосленима је било 50.956 мушкараца (42,8 одсто) и 67.966 жена (57,2 одсто). Највише незапослених је из добне групе од 55 до 59 година, евидентирано их је 17.433 и они међу незапосленима у Хрватској учествују с 14,7 одсто. Најмање је младих у доби од 15 до 19 година. Таквих је 3372 или 2,8 одсто укупно незапослених. За остале добне групе незапослених могло би се рећи да су равномјерно заступљене.
Проматрајући по образовној структури највише је КВ и ВКВ радника, 36.227 особа или 30,5 одсто свеукупно незапослених. Слиједе их завршени средњошколци с четворогодишњим школским програмима и(ли) гимназијом којих је 34.984 или 29,4 одсто, с основном школом је 23.022 незапослених или 19,4 одсто док на незапослене с првим степеном факултета и стручног студија отпада 8030 особа или 6,8 одсто те на незапослене са завршеним факултетима или академијама 10.299 особа или 8,7 одсто.
Што је стварни разлог толике армије службено незапослених, који се кроз пријаву Заводу за запошљавање сматрају особама које траже посао, а послодавци не могу доћи до домаћих радника па посежу за странцима?
На то питање нема једнозначног и посве поузданог одговора. Кроз минули април од 10 оглашених слободних радних мјеста послодавци су успјели попунити само седам док су три радна мјеста и даље остала празна јер није било заинтересованих радника тражених занимања. Можда и зато што је унутар система, нарочито код малих послодаваца, превише “сивог”.
“Имам вишегодишње лоше искуство рада на сезони у туризму. Газда ми је једно обећавао, а у пракси је све било друкчије. Радила сам све, од собарице до помоћне раднице у кухињи. Нисам имала слободног дана у тједну, а радни дан је у просјеку трајао 12 сати. Спавала сам у скученој соби с још три колегице. Добивала сам само договорену плаћу за осмосатно радно вријеме. Плаћање рада преко тога уредно ми је обећано, али на крају нисам добила ни липе. Била сам пријављена три мјесеца на минималну плаћу, а разлику до договорене добивала сам на руке. Присиљена сам и ове године на сезону, али сам промијенила послодавца. Неколико мојих колегица, које су имале још гора искуства, одустало је. Кажу да ће радије бадава лежати код куће него црнчити за никакав новац”, говори једна Сињанка, која из разумљивих разлога не жели да јој се наводи име.
Међу занимањима која се највише траже су она у грађевинарству. Послије златних времена у хрватском грађевинском сектору, обиљеженом градњом путне инфраструктуре, догодило се урушавање великих и успјешних фирми. Када је дошло до новога градитељског замаха, који је и данас актуелан, појавио се велики мањак радника. Једна од већих грађевинских твртки на подручју Далмације, која је израсла из обрта за завршне радове у градитељству и специјализовала се за термофасаде те проширила дјелатност на станоградњу је “Јукић-ДАМ”. Та је фирма међу првима посегнула за страним радницима.
“Били смо присиљени окренути се изворима гдје су још увијек постојали базени донекле стручних радника. Прве стране раднике доводили смо из Босне и Херцеговине, а потом из Сјеверне Македоније, Косова, Молдавије, Украјине… Данас је највећи број наших запосленика из Индије, Непала… Дошли смо до тога да нам је свеједно гдје градимо у Хрватској, јер смјештај за стране раднике морамо организирати једнако у Сплиту као и у Ријеци или било гдје другдје. Трошак и остала логистика дођу нас на исто”, каже Данијел Јукић, власник фирме, додајући да би без довођења страних радника сигурно пропали.
Директор једне друге једнако велике грађевинске фирме, која ангажира бројне кооперанте, не може се начудити колико у тим малим фирмама мало раде.
” Ти људи су отворили мале твртке или обрте, наравно уз државне потицаје. Имају по два, три или четири радника, редом познаника, а тешко је рећи јесу ли их пријавили. Они долазе на градилиште око девет сати, раде три-четири сата и радни дан је за њих завршен. Кажу да су препуни посла. Како не би били кад посао који би могли и требали обавити за један дан раде три радна дана. Ефективно тједно не раде нити 20 сати. Наравно да има позитивних изузетака, обртника и малих твртки који су на градилишту већ у седам сати ујутро и раде пуно радно вријеме. И због тога смо се окренули страној радној снази. Данас ни једна озбиљна грађевинска фирма не може без странаца. Плаће и укупни трошкови страних радника су нам готово двоструко мањи. Формула је да су шефови градилишта и пословође домаћи, а изравни извршитељи странци”, каже тај директор.
Још једно занимање посљедњих година у самом је врху на попису дефицитарних. Ради се о месарима. О мањку квалитетних месара говори Јаков Ловрић, власник и директор твртке МЕЛ из Хрваца.
“Мене у развоју ланца малопродаје кочи управо недостатак стручних месара, којих једноставно нема. У редовном школовању их је врло мали број. Годишње се за занимање месар у нашој жупанији уписује само неколико ученика. Та дјеца уче и науче занат. Како их је недовољно, на тржишту се појављују месари који су се преквалифицирали кроз тромјесечне течајеве. Они једноставно нису довољно стручни. Такви умањују квалитету услуге на месарском пању и опћенито у односу с месом, па оправдано расте незадовољство купаца. Свима нама у интересу је задржати квалитетног радника. У мојој твртки никада нису биле минималне плаће. Добар месар увијек је имао и имат ће добру плаћу. Иако ми ова садашња кретања не улијевају оптимизам. Цијене расту без контроле и резона, пада потрошња, смањује се промет. Ако се то настави, ја не знам како ћемо осигурати новац за пристојне плаће”, каже Ловрић.
Портал Мој-Посао наводи да је међу завршеним средњошколцима најтраженије занимање продавач, а слиједе га конобар, складиштар, возач теретног возила и кувар. Међу најтраженија занимања спадају медицинске сестре, односно техничари, бравари, рецепционари, чувари…
Колико су образовне институције окренуте потребама тржишта рада? Неосновано би било рећи нимало, али да тржиште често иде друмом, а школске институције шумом може се закључити из већ споменутих података о запошљавању и висини плате доктора наука у првој години послије стицања доктората, те још више о запошљавању високообразованих у струци. Више од једне трећине тих особа које по завршетку школовања улазе на тржиште рада посао налазе изван своје струке. Зашто су уопште ишли у школу? Или плата од 3500 куна доктору наука? У правилу се ради о особи иза које је 20 година проведених у школским клупама. Ако рад особе с титулом доктора наука нема противвриједност барем просјечне хрватске плате увећане за 15-20 одсто онда такве докторске студије под хитно треба укинути пошто, очито, на тржишту немају никакву вриједност и никому не требају.
(nezavisne.com)
