Устав Српске православне цркве предвиђа да патријарх српски може бити свако ко је „епархијски епископ најмање пет година“, а процедура налаже да тројицу кандидата тајним гласањем бира Сабор, чији су равноправни чланови сви митрополити и епскопи како у Србији, тако и у свету.
Избор се спроводи током „Изборног сабора“, за чији рад је потребно учешће најмање две трећине чланова Сабора.
Тада се они заклињу да ће водити рачуна само о добру и интересу Цркве, народа и отаџбине, те да ће гласати за најбољег.
Потом се гласа тајно, листићима, а сваки од тројице кандидата – који је, потом, кандидат за новог патријарха – мора добити више од половине гласова, због чега постоје најмање два круга гласања.
Када се сазнају имена тројице кандидата који су добили натполовичне већине гласова, прелази се на бирање жребом, односно „апостолским начином“, који проистиче из новозаветног избора апостола Матеја после Јудиног издајства.
Чланови Сабора из Саборске сале прелазе у патријаршијску капелу Светог Симеона Мироточивог – на службу Призива Светог Духа за избор новог патријарха, коју служи најстарији архијереј по хиротонији.
Током те службе, три имена стављају се у засебне коверте, а оне у Јеванђеље.
Суштина овог чина је у веровању да су чланови Сабора одабрали кандидате по људским врлинама, а да је Божја воља који је од њих тројице достојан трона патријарха српског.
У тачно одређеном делу службе, један од монаха, изабран од Сабора, извлачи коверту у којој је име новог патријарха.
Јасно дефинисаним и прецизним члановима Устава Српске православне цркве и чињеницом да у избору патријарха учествују само архијереји СПЦ, потпуно је искључена могућност да држава или неко други, изван цркве на било који начин утиче на гласање за избор новог поглавара аутокефалне Српске православне цркве.
Према важећем Уставу Српске православне цркве, “кад се патријаршки престо упразни, Патријархову власт врши Свети архијерејски синод, који то објављује епрахијским архијерејима и о томе обавештава и државну власт”.
(danas.rs)
