Иво, Адмир и Жељко три су представника својих народа, својих религија и добри пријатељи из БиХ који су напустили домовину и дошли живјети у хрватски Кордун. У причи Јутарњег листа фратар, имам и парох симбол су заједништва БиХ, али изван ње.
Фра Иво Бошњак рођен је у Рами-Прозору, након што се заредио 2009. године три године је службовао у Крешеву, исто толико потом у Дубрави код Брчког па годину и по у Толиси код Орашја, те је преко једне од жупа градишћанских Хрвата коју је водио стигао у октобру прошле године у Војнић и преузео Жупу светог Антуна Падованског, како би замијенио болесног фратра Анту Ивановића. Брине о 2.339 чланова своје жупе, а у тих неколико мјесеци колико је овдје одселило се петнаестак младих жупљана.
Адмир Мухић је из Бусоваче, а од 1992. године живио је у Пули, прво радно мјесто 1998. му је у Вараждину, гдје се оженио, а годину касније једном седмично путовао је у Цетинград држати вјеронауку. Двије године послије се тамо преселио, а онда за још двије формирао џемат у Боговољи, преселио се у Маљевац на службу те је од 2008. формиран меџлис Карловац с три џемата, а 2012. он је постао главни имам карловачког Меџлиса. Мухић воли писати пјесме, неколико збирки је и укоричио, а широј јавности постао је познат након топлог и дирљивог писма добродошлице папи Фрањи приликом његове посјете Сарајеву 2015. године.
Жељко Видаковић рођен је у Зворнику, неколико година је предавао вјеронауку у мјесту недалеко од родног града, а онда је 2011. стигао у Војнић и постао парох Коларићко-вељунске парохије, сједиште му је Коларићу, а брине о људима на терену удаљеном 30 километара на сваку страну свијета. Углавном се ради о старачким домаћинствима, њих 600 који изумиру, младих је мало, а они који јесу, гледају да иселе.
Подручје Кордуна је бурно историјско поднебље у којем су се смјењивали освајачи, народи и државе.
У својим провалама Турци су ове крајеве пустошили готово два вијека, Хрвати су побјегли у Крањску и Штајерску, односно данашњу Аустрију, а ту ничију земљу почињу насељавати Срби. Једнако трусно то је подручје било од пропасти Турског Царства, аустроугарске управе, потом двију Југославија, а онда и током рата деведестих година прошлог вијека, када је након акције Олуја отишло српско становништво, а населили га Хрвати из Бањалуке и Приједора. Данас у овој општини подно Петрове горе живи нешто мање од 5000 људи, сваки други је Србин, нешто мање је Хрвата, а најмање Бошњака. Градоначелник долази из редова ХДЗ-а, но у вијећу сви народи имају своје представнике. О суживоту се овдје и не говори превише, када он у пракси функционише вјероватно боље него игдје другдје, пише Јутарњи.
“Вјера спаја кроз лијепе ствари, али и кроз проблеме које пролазимо сви. Мало је рећи да су међувјерски односи коректни, јер су они још и бољи. А што се нас тројице тиче, ту не треба трошити ријечи”, слажу се Иво, Адмир и Жељко.
“Ма ми смо се кликнули на прву. Менталитет Хрвата, Бошњака, па и Срба с ових подручја је врло сличан”, додаје хоџа Мухић.
Требају, каже Адмир сијати међу људима добро, па ће видјети што ће никнути, а морају бити пажљиви, јер ако негдје погријеше то ће се вратити, као што се свако зло врати. Има ли ишта што их може посвађати? Нема, иако је једна ствар изазвала жучну расправу, она на коју ниједан Босанац не може остати имун.
Зна се што највише наљути Босанца, два посто њих вицеви о Босанцима, три посто политичари, а 95 посто бурек са сиром”
“Сва тројица рођени у Босни, млађи смо људи, неоптерећени прошлошћу, немамо кочница, одрасли смо у мултиетничким срединама, али и без обзира на све то, опет се на крају све своди на једну ствар: или јеси човјек, или ниси човјек, нема то баш пуно везе с националношћу”, наглашава фратар Иво.
