„Има ли кога?”, пита ходочасник који је дошао у храм Успења Пресвете Богородице у Ђаковици.
„Има, било је и биће!”, одговара Васка Перић и смеје се. „Јесте, било и биће”, постао је њен стални одговор на питање: „Има ли вас?” Јуче, након двадесет година, није имао ко да понови ту реченицу. Косовски полицајац, који чува цркву, отвара тешка дрвена врата и каже да би кола са ВР регистарским ознакама могла да остану и напољу, а онда се предомишља и саветује: „Боље је да уђеш унутра”. Унутра је, на малом острву пуном цвећа, опело и сахрана Васиљке Васке Перић. Васка је једна од четири ђаковичке старице које ни по коју цену нису желеле да напусте свој град и храм.
„Оне су квасац српства у Ђаковици”, говорио је митрополит Амфилохије и изазивао подсмех оних који су сматрали да претерује и да четири бакице, које обезбеђују италијански војници Кфора, не могу сачувати ништа. Међутим, врло брзо се схватило да те немоћне старице у апсолутно непријатељском окружењу постају симбол града и храма и да су, тако беспомоћне, успеле да преживе и постану предмет општег интересовања. Њих четири су 1999. побегле у своју цркву и започеле подвиг трпљења. С обзиром на то да се мала црква, сиротињска задужбина Срба из 16. века, налази у срцу града, оне су сачувале тај град и сећање на једну малу заједницу која се вековима борила да опстане у урбаној средини.
„Имамо где да дођемо”, више од двадесет година говоре расељени Ђаковичани. Каменовали су их, нападали, забрањивали доласке, протестовали, подизали ниво опште опасности, на Драгицу Гашић која се 2021. вратила у свој стан окомио се читав град и злурадост институција. Све је било узалуд, јер су ови људи имали коме и чему да дођу.
Полексија Кастратовић је бивши просветни радник, од ране младости чврсто повезана са црквом и предана молитви. Замонашена је овде и добила име Теоктиста, сада је игуманија и са сестром Јоаникијом испраћа Васку. Белка Мијовић, тиха и господствена, нечујно је живела у овом храму и ту је сахрањена 2011. Нада Исаиловић је из старе метохијске породице, некадашњих трговаца и власника хотела, волела је цвеће, и свој мајушни гето украшавала све до свог последњег тренутка када је 2018. сахрањена међу својим цвећем, у својој башти.
Васиљка Васка Перић им се у том цвећу придружила јуче. Она је била типична метохијска жена, наизглед тврда на сваку бол и спремна да кратко и језгровито говори истину и пријатељима и непријатељима. Изгледала је као особа која изговара сажете реченице неким давним, заборављеним језиком.
„Што ми не доводите ђецу”, понављала је својим пријатељима. Изгледало је да је деца највише радују. Ове четири по свему различите старице спајала је љубав према цркви и граду и оне су се претвориле у општу потребу за обновом, сећањем и животом. Оне су однеле још једну победу, у потпуности су победиле страх. Када су их италијански војници Кфора, борбеним возилима евакуисали у Високе Дечане, иза њих је у Ђаковици остао само пепео и колутови бодљикаве жице која их је наводно чувала. У Дечанима су, како су говориле, имале све, али је свима било јасно да оне желе да се врате назад у Ђаковицу. „Шта ћу црни кукавац с њом, затрпа ми Дечане цвећем” жалио се, у шали, дечански калуђер Данило Кандић. Црква је обновљена, старице су се вратиле, а владика Теодосије је узео мотику и међу остацима шута, креча и нагорелог камења прекопао земљу за нову башту.
„Васка је овде, 1999. године, пришла цркви Божијој. Остала је поред светиње Божије, нашавши себи други дом, а својим присуством заједно са својим сестрама је чинила да ова светиња живи. Када је ова светиња страдала, оне су страдале заједно са њом, када се светиња обнављала оне су се радовале њеном васкрсењу”, рекао је јуче у беседи на опелу епископ рашко-призренски Теодосије.
„Где су она деца из Ђаковице”, питао би владика Атанасије Јевтић и говорио о чуду обнове и потреби да сви будемо као деца.
Јуче је, противно сваком страху, у Ђаковицу са разних страна стигло тридесетак људи. Готово да нема никог од њих кога ове старице из савршене изолације нису дочекале радошћу, осмехом, вером да ништа није изгубљено. Владика Теодосије је јуче, на опелу, поновио да је Васка Перић имала душу детета.
„Сви се сећамо баке Васке, која је са толиком љубављу гледала на друге људе, била је као дете, незлобиво. Умела је да воли друге, и сви су је волели као сестру. Она је свој живот водила припремајући се за овај час и за пут у царство небеско”, рекао је владика Теодосије.
Политички ломови, страхови, зауставили су многе да дођу до храма и града у Ђаковици. Један путник из Тврдоша из Херцеговине донео је баки Васки бомбоне из котарице која се налази на гробу владике Атанасија. Тако су се поиграли они који су изгубили страхове и који својим животом понављају оно Васкино: „Ми смо ту сада, ми смо ту били, ми ћемо ту бити!”
(politika.rs)
