Март је мјесец који Срби на Косову и Метохији памте по злу, а данас, поучени догађајима који су услиједили послије бомбардовања 1999. године и погромом који су доживјели 17. марта 2004, са додатном стрепњом ишчекују шта им доносе нови дани.
За породицу Столић, која је из Урошевца протјерана 1999 и дом пронашла у Драјковцу, као и многе друге српске породице на Ким 17. март је дан најтежих сјећања, јер тог дана 2004 године, након што су мјештани овог села, добили уверавања да им не пријети опасност од комшија Албанаца, убијени су Добри Столић и његов син Борко.
“Те вечери, прије 15 година, чули смо пуцње”, прича за Тањуг Срђан Младеновић, пашеног убијеног Добрија и наставља:
Чули смо запомагање моје свастике Вере, брзо су дошли и припадници КПС и припадници Кфора. Добри је убијен на лицу мјеста, а за Борка до сутрадан нисмо знали да ли је жив или мртав, јер је био у америчкој бази Бондстил. Његове ране су биле простријелне и могао је да се спаси тај млади живот – Борко је имао 22 године, а његов отац 45.
Тешка судбина задесила је и породицу Митровић из Липљана, чија је кућа у погрому 17. марта 2004. у потпуности спаљена. Горица Митровић од тада са четири сина живи у селу Скуланево, у општини Грачаница.
“Били смо у кући када су ушли, почели да ломе и бацају запаљиве коктеле, онда смо почели да се повлачимо и бјежимо кроз авлије према цркви. КФОР је сједио мирно, завукли су се у бове, нису излазили, вјероватно су се плашили, и онда смо отишли до цркве. Надали смо се да ће КФОР да нас штити, али од тога није било ништа. Ни дан-данас од тога нема ништа, то могу само да причају, нико неће да нас заштити, једино ако нас Србија заштити”, наводи Горица Митровић из Липљана.
У Липљану, који је имао око 8.000 становника, до погрома су Срби чинили већину становништва — 70 одсто, док је 30 одсто Албанаца живјело у крајњем јужном делу града, а сада их је 90 одсто.
Данас се навршава 15 година од мартовског погрома на Косову и Метохији у којем је убијено осморо Срба, повријеђено више стотина, уништено или оштећено 800 српских кућа и 35 православних цркава и манастира, а за све то је одговарао мали број починилаца уз симболичне казне.
У тродневном погрому убијени су Златибор Трајковић у Косову Пољу, Драган Недељковић, који је изгорио у згради Богословије у Призрену, Добривоје и Борко Столић у Штрпцу, Слободан Перић у Гњилану, Ненад Васић у Липљану, те Боривоје Спасојевић и Јана Тучев у сјеверном дијелу Косовске Митровице.
Сукоби су избили 17. марта 2004. године, након што је Унмик полиција пронашла тијела двојице албанских дјечака у ријеци Ибар у селу Чабар код Зубиног Потока, на сјеверу Косова, а Албанци за њихову смрт оптужили Србе и кренули у одмазду. У нередима је уништено или оштећено 800 кућа, као и 35 православних цркава и манастира, међу којима 18 споменика културе.
До темеља су срушени манастир Девич код Србице и конаци манастира Светих Архангела код Призрена. У Призрену су изгорјеле и Црква Богородице Љевишке из 14. вијека, која је касније стављена на листу споменика под заштитом Унеска, те Црква Светог Ђорђа из 16. вијека на чијем је своду исписана пријетећа порука “Смрт Србима”. Порушено је или запаљено 10 српских школа, домова здравља, пошта и других објеката државе Србије.
У осврту на насиље, ОЕБС је тада оцијенио да је неодговорно писање медија о смрти албанских дјечака условило да насиље буде “тако интензивно и брутално”. Поводом тога НАТО је на Космет упутио додатне трупе, а командант јужног крила Алијансе адмирал Грегори Џонсон након доласка на Космет утврдио је да је насиље у покрајини “организовано и оркестрирано”.
Насиље на Косову осудили су Савјет безбједности УН и тадашњи генерални секретар Кофи Анан, као и све значајније међународне институције и организације, владе многих држава, укључујући САД и Русију. У истражном притвору било је више од 250 осумњичених за учешће у антисрпском насиљу, а тек мањем броју њих изречене су симболичне казне.
(rtvbn.com)
