“U vreme kada su sportisti puki izvršioci trenerovih ideja, izvođači, kako to kažu, ‘sportskih radova’, Novak Đoković uspeo je da od svoje ličnosti stvori nekoga ko ima stav – dakle sportista sa političkim stavom”, kaže dan posle trijumfa Novaka Đokovića u Parizu Emir Kusturica, govoreći o srpskom sportisti, čoveku koji se opet, na svoj jedinstveni način, suprotstavio.
Slavni svetski i srpski režiser ne propušta da podseti da je Đoković, “kada je trebalo da prkosi Svetskoj zdravstvenoj orgnizaciji i njenim totalitarnim, nemedicinskim zahtevima, sam stao protiv svih i u jednoj fazi bio kažnjen, maltretiran zbog toga”.
“Kako ga je majka rodila upornog i tvrdoglavog, zbog čega i jeste šampion, on je i tada pokazao lice srpskog junaka. Ne radujemo se, dakle, samo zbiru njegovih trofeja, nego i njemu kao osobi koja se krsti na kraju, i to tri puta, na Olimpijadi na kojoj se ismevaju sa Isusom Hristom, Tajnom večerom… Na vouk Olimpijadi koja je najblestfemičniji, i kako reče profesor Miršajmer, događaj koji će i meku moć da prebaci na rusku stranu, on je uspeo vođen svojom verom i svojom snagom”, kaže Kusturica.
Za velikog režisera Olimpijada 2024. godine u Parizu nije ništa više od raspada vrednosnog sistema u koji ulazi čitava Evropa.
“Što kaže nobelovac Abdulrazak Gurna, znamo mi evropske vrednosti, posebno mi koji smo za njih platili najveću cenu. I, pošto nismo stigli, dodajem ja, da uživamo u tim vrednostima, jer smo stavljeni na njenu marginu, jer smo dovedeni u poziciju u kojoj treba da ulazimo u novi politički vrtlog, a to je kopanje rude, mi sa te margine možemo da uživamo u doba kad te vrednosti više ne funkcionišu nego ih menjaju vouk vrednosti”, reči su Kusturice.
Sve se dešava, nastavlja naš sagovornik, “u jednom jako komplikovanom trenutku koji raspliće jedna divna pobeda od čoveka, koji je i stavom i verom bio drugačiji od drugih”.
“Kad si i stavom i verom drugačiji od onih sa kojima se takmičiš, a pritom imaš taj talenat, onda mora da dođe do trijumfa. Na Olimpijadi kojoj se konceptualno suprotstavi jedan čovek koji se krsti, i da je druge vere meni bi to bilo isto, on svojim aktom pokazivanja trolistog odnosno četvorolisnog krsta koji je nosio pokazuje da je to radio potpuno svesno, da bi svetlost koja bije iz tog krsta tukla još većom voltažom i to se desilo”, kaže Kusturica.
Veliki režiser uveren je da “svetski sport od Maradone nije imao čoveka koji je imao tako izražen stav i to je najbolja nagrada i za njegov život i za njegovu porodicu i za sve što sledi”.
“Čovek sportista, a misli. Gotovo nezamislivo u današnjem svetu trgovanja, kupim – prodaš, što je ostalo gotovo kao poslednja ideja. U svetu materijalističkih podataka imaš jedan podatak u kome jedan čovek duhom i verom zaokružuje svoju sportsku karijeru”, zaključuje Kusturica.
“Novak Đoković nije pobedio na Olimpijadi. On je pobedio Olimpijadu”, napisao je jutros otac Darko Đogo.
Prema rečima Đoga, pored slika otvaranja, koje je samo po sebi bilo skandalozno, videli smo da se radi na tome da se i Olimpijske igre i kompletan sport i kompletna naša stvarnost potčine ideološkim nalozima koji dolaze od nove, lažne elite.
“U tom smislu Novak je ne samo neko ko je ostvario jedan veliki sportski uspeh. Ovo je u mnogo čemu najviše što je čovečanstvo slobodnih ljudi, čovečanstvo u kome čovek nije mašina, nego je čovek čovek, ličnost, čovek utemeljen u tradiciji, u svom narodu, moglo da da”, kaže otac Darko Đogo.
Đoković u tom smislu, ocenjuje naš sagovornik, “stoji na vrhu ne samo srpskog sporta i srpskog narodnog bića, on na neki način stoji na vrhu čovečanstva koje pokazuje da i dalje može da pobedi transhumanizam”.
“Iz moje perspektive, to je kao kada dobijete informaciju da je neki šahovski velemajstor i dalje u stanju da pobedi najbolji kompjuter. Mislim da je to najbolja paradigma kako treba gledati na Novakov uspeh”, kaže otac Đogo.
Novak govori – “Bog je veliki” i krsti se
Po njegovim rečima, možemo da vidimo da smo kao narod pod izuzetnom kulturnom, ideološkom i svakom drugom agresijom, okupacijom i da se svetska istorija kondenzuje, da na neki način nesrazmerno mnogo pažnje posvećuje srpskom narodu, da je očigledno da smo i dalje trn u oku mnogih.
“Stoga je ova Novakova pobeda dobar pokazatelj, znak i putokaz da se okrenemo Bogu, okrenemo Hristu i da tada dajemo najbolje od sebe. Svi smo mogli da vidimo da u trenutku kada osvaja olimpijsko zlatno Novak govori – ‘Bog je veliki’ i krsti se. Za razliku od toliko sportista koji pokazuju toliko samouverenosti, gordosti, osećanja neke nasilnosti, Novak pokazuje najbolje u nama, odnosno, usmerava sopstveni i naš uspeh ka Bogu. To je scena koja će ostati najznačajnija, antologijska scena srpskog sporta uz par drugih”, kaže otac Đogo.
“Ovo će ostati večiti zlatni trenutak srpskog sporta kada smo dali najviše od sebe, ali i kada smo znali da za to najviše zahvalimo Bogu”, uveren je Đogo.
Da li ovo što se rađa, što godinama traje sa Novakom Đokovićem ima šanse u ovom izopačenom svetu liberalnog totalitarizma?
“Taj izopačeni svet liberalnog totalitarizma od samog početka, na razne načine, suptilne ili otvorene, ratovao je protiv Novaka Đokovića, ali je Novak uvek nekako uspevao da pobedi. Mi smo generalno gledano kao narod, i sam Novak neka vrsta geopolitičke i kulturne greške u sistemu neoliberalnog sveta i očigledno je da će se taj sistem truditi, da se trudi, da tu ‘grešku’ poništi. Očigledno je međutim i da kada su nas najviše progonili, tukli u izbegličkim kolonama, mi smo uspevali da i sportom i na druge načine pokažemo da se nismo predali”, reči su našeg sagovornika.
Đogo u pobedi Đokovića i onom što se u Parizu dogodilo, vidi još jednu dimenziju.
“Đoković je trenutno najznačajnija identitetska sila srpskog naroda. Pogledajte samo koliko je u Crnoj Gori, u Republici Srpskoj identifikovanje sa Novakom. U svim tim pokušajima regionalnog razbijanja Srba na nekakve Srbe u RS, Srbe u Crnoj Gori, Srbe u Srbiji, na nekakve posebne simbole, himne, zastave, posebne osećaje zavičajnog pripadanja koji bi trebalo da istisnu ono svesrpsko, Novak je, ne želim da ga dovedem u neprijatnu situaciju, neuporedivo najefikasniji deo u objedinjavanju srpskog naroda nego ma koji potez ma koje političke elite. Deca u RS kojima je nekoliko decenija nametano da pevaju ‘Moja repbulika’, srpski grb, grb Nemanjića, himnu ‘Bože pravde’ voleli su i upoznavali više kroz Novaka Đokovića, i uspehe ostalih sportista. Tako je Novak Đoković bio i ostao čovek koji je predstavljao, koji predstavlja ideal svesrpske otadžbine i čovek koji je pokazivao, koji pokazuje da možeš biti najbolji kada se ne odrekneš svoga, kada se ne odrekneš Kosova i kada se ne odrekneš ni jednog zavičaja i ni jednog dela srpske otadžbine”, zaključuje Đogo.
(rt.rs)
