Још једном великом побједом, овога пута у Ослу, српски фудбалери показали су да није довољно само бити добар у шутирању лопте. Фудбал је много више од тога – умјетност, страст, емоција… А под вођством Драгана Стојковића Пиксија, “орлови” су постали екипа коју је уживање гледати и за коју је врло лако навијати.
Иако су други спортисти често били шампиони Европе и свијета, освајали медаље на Олимпијским играма, фудбал је некако увијек био омиљени спорт у Срба.
“Најважнија споредна ствар на свијету” одавно више није споредна, али деценијама уназад национални тим наше Србије или како год се претходно звали, није успијевао да задовољи високе апетите често и нереалних навијача.
Од Свјетског првенства у Италији, када је предвођена Драганом Стојковићем Пиксијем, тада Југославија освојила (незванично) пето мјесто на смотри најбољих свјетских фудбалских селекција, није било превише разлога за весеље.
Управо је Пикси, доласком на мјесто селектора, улио у српски национални тим нешто што је деценијама недостајало – заједништво, пожртвовање, идеју нападачког фудбала…
А није да у претходном периоду није било одличних фудбалера, међу најбољима на свијету, али “коцкице никако да се поклопе”, што је еуфемизам за ствари које никако не функционишу.
Пикси је за кратко вријеме одвео “орлове” на Мундијал у Катару, захваљујући побједи у Португалији против једне од најбољих свјетских селекција, а онда је још једном блиставом партијом, овога пута у Ослу, додатно улио вјеру српској јавности да коначно могу да направе запажен резултат на једном великом такмичењу.
Истина, не спада Норвешка у најбоље европске селекције, али је један чврст и уигран тим, са најбољим младим нападачем на свијету, али то за “орлове” овога пута није била никаква препрека.
Јесте резултат изузетно важан, ако не и најважнији у спорту, али оно што приказују “орлови” из утакмице у утакмицу је за обичне љубитеље фудбала можда још битније.
Тим игра као један, играчи “гину” један за другог, атмосфера је на највишем могућем нивоу, а када се то усади у врхунске фудбалере какве Србије несумњиво има – резултат не може и не смије да изостане.
Анализирати појединачни учинак играча на утакмици против Норвешке заиста би био један велики подухват, а вјероватно би понестало епитета којима би китили све редом – од голмана, преко одбране, везног реда, до самог шпица напада.
Али, овога пута заслужили су да их не “сецирамо”, већ да их посматрамо као тим, што су, под Пиксијевом диригентском палицом, по ко зна који пут показали да заиста јесу.
Нико од Пиксијевих “орлова” не очекује да се из Катара врате са “богињом” – уколико се то деси био била би то можда и највећа сензација у историји фудбала, али се очекује да наставе да приказују оно што су досад – заједништво, пожртвовање, чврстину…
Докле год на терену буду изгарали, јавност ће им пружити подршку и дочекати као свјетске шампионе шта год урадили на Блиском истоку.
(glassrpske.com)
