Како је Благоје Јововић, са својом групом из Аргентине, успео да уради нешто што нису могле или хтеле озбиљне безбедносне службе.
Долазим на седам-осам метара. Павелић ме је осјетио, видио… почео да виче:
“Мајку ти јебем српско-јеврејску, комунистичку!”
Чујем пуцањ, не знам одакле долази.
Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два-три метра и пуцам. Једном. Други пут! Пуцам му у леђа, онако како је бјежао. Два пута у њега. Он пада.
Како је носио ташну, она му испадне, са стране у једну башту.
Пао, не мрда, не могу да вјерујем да се прави мртав, ако су два метка у њега.
У том тренутку помислим — боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видјети и онда му се мора судити!
Да л’ да га прибијем? Онда угледам ону ташну. Документи? Било би добро докопати се… али, ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом. И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу.
Неко виче:
“Јуре, Јуре!”
И пуца се према мени. Ја се окрену и пуцам у том правцу. Испалим три хица.
Почнем да трчим око зграда, полукружном улицом.
Народ излази. Питају — шта је било?
Онако задихан, говорим им:
“Гледајте шта раде ове будале тамо, напиле се, па пуцају на све живо!”
“Тај је луд или пијан”, вичем да ме и они са прозора чују.
Револвер ми у џепу. Оставио сам само један метак, за сваки случај.
Оваквим прецизним речима, пуним емотивног набоја Благоје Јововић је описао како је извршио атентат на Анту Павелића на данашњи датум пре 66 година у Аргентини, у аутобиографији коју је издиктирао новинару Тихомиру Бурзановићу у књизи “Два метка за Павелића”.
У мрачној улици Санчез у аргентинском градићу Ломас дел Паломар, надомак Буенос Ајреса 10. априла 1957. срели су се Анте Павелић и Благоје Јововић. Два метка завршила су у телу Павелића, а од последица тог рањавања две године касније је умро у Франковој Шпанији.
Правда је спора али достижна је изрека која би могла да се примени за случај убиства Павелића, једног од највећег злочинца према Србима у Другом светском рату.
Личношћу Благоја Јововића бавили су се многи, историчари, новинари… Приписивали су му разне улоге, да је агент УДБЕ, плаћени убица, терориста, нови Гаврило Принцип, а хрватска емиграција је начелно оптуживала југословенску службу за убиство…Међутим, једна ствар је сигурна – Благоје Јововић пуцао је на Павелића у Аргентини.
Атентат обавијен велом мистерије
Овај атентат је малтене четири деценије био мистерија. Тајну је открио сам Јововић, после 41 године ћутања, кад се вратио у родну Црну Гору након 55 година изгнанства.
Најзаслужнији да се ова истина сазна је блаженопочивши митрополит црногорско-приморски Амфилохије коме је Јововић на Светој тајни исповести открио све о убиству.
Благоје је 1998. године био у Црној Гори са својом породицом, када су кренули на помен покојном брату. Ћерка Марија је била заједно са оцем у Црној Гори када је Благоје обелоданио целу причу о убиству Павелића.
Оца памти као пажљивог оца и дивног мужа. Сећа се да је отац много читао и бавио се проучавањем српске историје, о чему је и писао. У Аргентини је имао велики круг пријатеља и био цењен као добар човек.
Према њеним речима она и мајка до тог тренутка нису ништа знале о догађајима од пре толико деценија.
“Мајка и ја смо га чекале испред манастира и питале се зашто се отац тако дуго задржао унутра. Није га било сат времена, а ми нисмо знале где је. А он је био са митрополитом Амфилохијем. Тог дана је испричао све како је било”, описала је ћерка Марија о боравку под Острогом за београдске медије.
Благоје је после исповести имао само један задатак, односно благослов митрополита Амфилохија да о свом херојском чину исприча јавно.
Растерећене душе због обелодањене велике тајне, Благоје Јововић преминуо је јуна 1999. године.
Мржња и бол мотив атентата
О томе како су извршили атентат до детаља је испричала Милева Гаћеша, последњи сведок од које се могло из прве руке чути како је текла организација атентата на поглавника НДХ Анте Павелића.
А први пут се њена прича чула 2017. године, у тексту разговора који је са њом обавио путопописац Виктор Лазић, објављен у “Недељнику”.
На питање зашто су одлучили да убију Павелића, Милева одговара: “Од великога бола и мржње према њему, јер се он мирно овде шетао са својом усташком гардом, а гробови наших мученика се и не знају”.
“Да, ја сам учествовала у организовању атентата на Павелића! Како и не бих кад ми је убио оца и још шесторо чланова породице! Мог су оца, Петра Гаћешу, усташе одвеле у заробљеништво и тукле га до смрти. Моја породица је успела да га, уз помоћ Италијана, извуче из логора, али је било касно. Умро нам је на рукама у тешким мукама”, испричала је Милена.
Како је рекла, атентат су организовали она, њен рођени брат Милан Гаћеша, Мило Кривокапић и Благоје Јововић, који је и испалио хитац у Павелића, а организацију је осмислио Јово Јововић, Благојев рођак.
Она је децидно одбијала приче да је УДБА организовала атентат на Павелића као и да је било пропуста у убиству Павелића.
“Револвер мога мужа Јова, тај је револвер пуцао на Павелића! Атентат су организовали Срби четници, да се освете барем мало за оно што су Хрвати радили. Павелић је био свестан да је мета, да је врло могуће да му неки осветник саспе шаржер у груди. Зато се веома добро крио. Свуда се кретао са великим обезбеђењем. Био је прави изазов лоцирати га”, испричала је Милева.
Да Павелића није било лако лоцирати знали су сви они који су га тражили годинама. Сасвим случајно, на њега је налетео један полицајац српског порекла, Јово Хосе Мензалин. У аргентинском одмаралишту Мар дел Плата зауставио је Павелићев ауто и прегледао његова лажна документа, али га је одмах препознао. Од тог тренутка сазнало се да се по Аргентини креће са пасошем Црвеног крста и под лажним именом Пал Арањош.
“Наравно, био је прерушен, и по пасошкој фотографији га је било готово немогуће познати. Али није могао да завара нас чије је породице побио”, причала је Гаћеша.
Према њеној исповести покушај атентата на Павелића био је и дан раније од оног успелог, када су атентатори одустали јер је у Павелићевом окружењу било превише цивила, а међу њима и супруга и ћерка, и бројни Аргентинци.
“Коначно је дошла та среда, 10. април 1957. Чекали смо да се заврши њихова прослава, у Хрватском дому. Договорено је да иду Мило и Благоје. Прво пуца Благоје, па ако промаши, пуцаће Мило. Павелић је кренуо са телохранитељима низ улицу Сан Хуан. Ишао је ка станици метроа, линији Ц. Укрцали су се у воз и кренули ка северу, три километра даље, до железничке станице Ретиро Сан Мартин. Чим су ушли у воз, за њима су, непримећени, ушли Благоје и Мило, наоружани и прерушени. Ушли су одвојено и сели на супротне стране купеа, како би их теже опазили. Тако су се возили двадесетак километара, до станице одакле је Павелић требало да уђе у аутобус ка својој кући. Из аутобуса су сишли на раскрсници данашњих улица Доктора Рикарда Балбина и Алас Аргентинас. Све ово се догађало увече, мислим да су изашли из аутобуса око девет сати, а у малом граду као што је тај, тада већ нема људи на улици.
Осветљење је такође било врло оскудно, тако да се атентат одиграо у помрчини. Благоје и Мило су све време пратили Павелића, али одвојено. Ишли су иза њега на одстојању од 20-30 метара. По изласку из аутобуса, Мило се одвојио, скренуо је десно у једну улицу, мислим да се звала Авијадор Габленс. Хтео је да пречицом први стигне до места са којег ће пуцати.
У тренутку кад је Павелић са телохранитељем пролазио поред клуба АФАЛП, телохранитељ му се обраћа са молбом да сврати у клуб. Бог нас је погледао, Павелић до своје куће наставља сам. Међутим, у тренутку пре него што ће Благоје запуцати, на неких 10-15 метара иза нашег крвника, Павелић се, ваљда предосећајући опасност, окреће и сам почиње да пуца на Благоја, а онда свом силином трчи ка свом дому”, детаљно је сведочила Лазићева саговорница.
Благоје, рањен у ногу, шепа за Павелићем и пуца му у леђа. Једним метком га погађа у десну плећку, а другим у врх кичме…
Две и по године касније умро је од рана задобијених у атентату. Није могао да буде оперисан како би му били извађена из тела оба метка, јер је увелико боловао од дијабетеса.
Дан оснивања НДХ
Док ће данас Срби помињати хероја Благоја Јововића са његовим сарадницима, у Хрватској је на данашњи датум 1941. године успостављена Независнa Државa Хрватскa (НДХ), на делу територије Краљевине Југославије окупиране од стране нацистичке Немачке и фашистичке Италије.
Под патронатом сила Осовине, темељена на идеологији усташког покрета, НДХ је спроводила организован терор и погроме над својим грађанима других националних, верских и расних припадности, који су проглашени реметилачким фактором (Срби) и неаријевцима (Јевреји и Роми), и над идеолошким противницима из редова властите нације.
Злочини су вршени са једним циљем – уништење Срба, Јевреја и Рома и стварања етнички чисте хрватске државе. Како би се циљ постигао, вршен је геноцид над овим народима у свим подручјима НДХ где је живео српски народ – Лика, Кордун, Банија, Славонија, Срем, Босна, Херцеговина, Далмација.
Срби су чинили трећину становништва НДХ и њихов удео у укупном броју жртава износи око 64 одсто.
Људи су убијани у својим домовима, на кућном прагу, формирани су логори у којима су сурово мучени, злостављани и убијани, а Јасеновац спада међу најужасније у овом делу Европе. У њега су довођени припадници прогањаних народа, чак и деца.
Историчари и стручњаци установили су да је само у логору Јасеновац настрадало више од 700.000 Срба, Јевреја и Рома.
У злочинима је удела имала и црква, а о чему сведочи кардинал Алојзије Степинац који је подржао оснивање НДХ. Био је политички ментор и духовни отац Анта Павелића. Благосиљао је усташке злочинце који су клали Србе, Јевреје и Роме, а после рата скривао је ратне злочинце у седишту Католичке цркве у Загребу.
(rt.rs)
