Јуче се навршила 221 година од рођења Симе Андрејевића Игуманова, једне од најзначајнијих личности српске историје 19. вијека, великог добротвора, трговца и ктитора.
Његов животни пут водио га је од сиромашног дјечака из Старе Србије, царског града Призрена, до једног од најугледнијих српских задужбинара и просвјетитеља.
Захваљујући његовој несебичној помоћи, многи Срби су добили прилику за образовање, а његова дјела оставила су дубок траг у културном и духовном развоју српског народа.
Рани живот и трговачки пут
Сима Андрејевић рођен је почетком 19. вијека у Призрену, 30. јануара 1804. године, који је у то време био важан трговачки, културни и духовни центар српског народа под османском влашћу. Симин отац Андрија и мајка Јана водили су порјекло од најстаријих призренских породица. Сима је имао три брата, један од њих, по имену Аксентије, покалуђери се и постаде игуман манастира св. Марка, отуда су и Симу прозвали Игуманов. Остао је сироче у раном дјетињству, али је, захваљујући својој сналажљивости и вриједном раду, убрзо ушао у свијет трговине. Као младић, упутио се у Битољ, Цариград, а затим и даље у Русију у потрази за бољим животом.
У трговачким пословима стекао је велико богатство, пре свега бавећи се трговином текстилом и другим робама које су биле тражене у то вријеме. Пут га је одвео у Русију, где је провео значајан дио живота и гдје је постао један од најугледнијих српских трговаца у Одеси, Кијеву, Курску. Током боравка у Русији, развио је дубоку повезаност са православљем и српским националним питањем, што ће касније бити од пресудног значаја за његову добротворну дјелатност.
Оснивање Призренске богословије
Најзначајније дјело Симе Андрејевића Игуманова је оснивање Призренске богословско-учитељске школе 1871. године.

Ова институција, позната и као Призренска богословија, имала је кључну улогу у образовању српског свештенства и интелигенције у српским земњама. Игуманов је своје цјелокупно богатство уложио у оснивање и опремање школе, желећи да пружи младим Србима могућност за образовање у духу православне традиције и националне свијести. Школа је постала центар српског духовног и просвјетног живота, а кроз њу су прошли многи будући свештеници, учитељи и национални прваци из свих српских крајева Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине.
Призренска богословија није била само школа за свештенство – она је била и средиште српског културног препорода у Османском царству. Током свог постојања, преживјела је бројне недаће, али је увек настављала са радом, захваљујући првобитној визији и задужбини Симе Игуманова.
Поред оснивања богословије, Игуманов је оставио значајну задужбину и у Београду. Он је 1867. године купио зграду у Кнез Михаиловој улици, коју је касније завјештао у добротворне сврхе. Овај објекат је дуго био један од најзначајнијих извора прихода за финансирање образовања српске омладине.
Његов однос са Русијом такође је био веома значајан. Током свог боравка у Одеси, стекао је подршку Руске православне цркве и тамошњих српских заједница, које су помогле у његовим настојањима да оснује школу у Призрену. Русија је у том периоду била главни покровитељ српског духовног живота на Балкану, а Игуманов је својим радом допринео јачању тих веза.
Његова задужбина наставила је да живи и после његове смрти. Призренска богословија остала је стуб образовања и духовног живота српског народа, а његова добротворна дјела инспирисала су многе касније српске задужбинаре. Слободне државе српске су га одликовале својим одличијима: Србија Таковским крстом о врату, Црна Гора Даниловим Орденом, а петроградска општина изабрала за свог почасног грађанина.
Његово име остаје уписано у историју као примјер несебичности и родољубља, а његова задужбина представља трајан споменик његовој љубави према српском народу.
У нади да ћемо у догледно вријеме у нашем граду ћути и погледати причу о Сими Игуманову, представљену у дјелу „Доброчинитељ“, посвећену личности и задужбинарском раду Симеона Андрејевића Игуманова, оснивача призренске Богословије. Умјетничко дјело посебне вриједности које потписују продуцент Милан П. Кићевац и режисер Бошко Милосављевић, доноси дубоко емотивну и информативну причу о животу и дјелу Игуманова.
Извори:
1. Станоје Станојевић (1929), Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, друга књига; Загреб.
2. Векослав А. Станковић (2001), Српске школе у Призрену, Лепосавић.
3. Владимир Бован (2007), Призренска богословија, Ниш.
4. „Босанска вила“ број 3 од 15.02.1904. године.
5. „Србадија“ св. број 11 од 26.10.1975. године.
6. „Нова искра“ број 12 од 01.12.1901. године.
Приредио: Славиша Ћурић, архивиста