„Ово је златна кока! Мало који град у Босни има овако нешто…“, говорио је велики карикатуриста Хасан Фазлић, када смо га својевремено провозали ријеком крај Фицибајра…
И тада незаштићен од наплава, сјелина и отпада, наш „Бријег размишљања“, како неки преводе значење овог имена, Фицибајр и данас нема ко да штити? Ил’ нема ил’ неће нико. Покушавају то, заљубљеници у ријеку Саву – последњи мохиканци: наутичари, риболовци, спортисти… Покушава Влада, али покушаји трају 25 година.
За то вријеме Фицибајр је изњедрио велики број међународних спортских догађаја, пливачких маратона, кајакашких регата… Дочекао је безброј фудбалера свих узраста, мајсторе одбојке на пијеску, кошаркаше, атлетичаре, шетаче… Дочекује Фицибајр и данас своје спортисте, наутичаре, купаче, излетнике и шетаче, АЛИ? („Али цуру квари“, каже народ.)
Нико од посјетилаца Фицибајра нема гдје опрати руке, отићи „порај себе“!? (Само донекле, те услове имају кајакаши у свом објекту) али, питајте фудбалере, пјескаше, кошаркаше… Питајте госте и грађане гдје оперу руке или оду на WC када се на Фицибајру сјати и по неколико хиљада људи? А било је таквих манифестација на Фицибајру: кајакашких, пливачких, фудбалских, одбојкашких… (Покушале су недавно одговарајуће службе Владе Брчко дистрикта да прошире могућности боравка на Фицибајру па су инсталирани покривени простори за сједење, за роштиљање… Након роштиљања и вишесатног боравка на „Бријегу размишљања“, излетници су морали силазити до ријеке и прати руке, суђе… Гдје ли су уринирали? )
Постоји на Фицибајру један туш, једна усамљена славина (или остатак од славине) која само капље и вода није доступна пролазницима, посјетиоцима. „Вода је“.- рекоше, „градска“! „Па чији смо ми“.- упитаће спортисти или посјетиоци Фицибајра.
„Градска је и струја па се разлијева по сокацима, шумама и горама, без штедње“.- примијетиће бољи познаваоци дистрикћанског домаћиновања. Економисти, међу набројанима, и јесу најопаснији у запажању. Израчунали су да би сви спортисти који имају активности на Фицибајру могли да потроше за један дан један кубик воде и да би исто толико потрошили посјетиоци јавне установе у коју се иде пјешке. Тако би, у просјеку, за годину дана потрошња воде на Фицибајру износила 365 пута 2, што износи 730 кубика воде. Помножимо ли то са цијеном кубика воде коју грађани плаћају у својим домаћинствима, добићемо мању суму од оне која нам је потреебна за трошкове инсталирања још неколико чесми и тушева те јавне кабине, не мора бити јавна установа…
Све кад саберемо добијемо суму за коју бисмо могли да заштитимо Фицибајр од даљег пропадања и да становнике некада најљепшег града на Сави, вратимо ријеци и Фицибајру те да образли дочекамо и госте. Брчко их има гдје дочекати. Ако смо их дочекивали и испраћали педесетих година прошлог вијека на ватерполо утакмице првенства Југославије, када смо имали на Фицибајру све горе поменуто, ваљда то можемо и данас, 60-65 година касније…
Дотле, вода капље на Фицибајру, а посјетиоци уринирају гдје стигну.
(СДТ/nula49.com)
