Сестре Зарић из села Мртвица код Брчког, Петра, Стоја, Гоја, Аница и Живана, иако су већ добрано загазиле у осму и девету деценију живота, никад се нису удавале и цијели живот посветиле су родитељима и мукотрпном раду у заједничком домаћинству.
Функционишу попут некадашње породичне задруге у којој се тачно зна ко шта ради на имању.
А на свом имању обрађују земљу, узгајају стоку и свакодневно, од јутра до повечерја, обављају бројне, с правом можемо рећи, мушке послове.
Велика журба
Њихови покојни родитељи Јово и Спасенија изродили су тринаестеро дјеце. Мушка дјеца рано су умирала. Двије сестре су се удале, а пет њих, као пет вирџина, остало је с родитељима, да им помажу у свакодневним сеоским пословима и да им замијене мушку дјецу.
Тачно се зна ко шта ради на имању
Посјетили су их новинари у вријеме сјетве кукуруза. Биле су у великој журби и у послу. Једна сестра поправљала је оронули зид на старој породичној кући од ћерпича, двије су припремале сјеме за сјетву. Скоро да је немогуће окупити их на једном мјесту, ни ради фотографисања. Кажу да возе и трактор, обављају многе тешке послове.
Једино су ангажовале комшију да им сијачицом засије кукуруз. Жале се да не могу пронаћи радну снагу за неке веће послове на имању. Села опустјела, млади отишли за бољим животом. Моле нас да их не фотографишемо, тако “накарадне”, јер немају оне много времена ни за причу, а ни за уљепшавање.
Пуно срце
Сестре Зарић, искрено и из душе, кажу да им је пуно срце што су остале с родитељима и да би поново, када би морале бирати, одабрале овакав, скоро па монашки живот. На свом имању имају много стоке, оваца, свиња, живине, али не плаше се никаквог тежачког посла. Обрађују око 80 дунума земље, по потреби узимају земљиште и под закуп. Треба осигурати храну за стоку.
“Имамо деветнаест грла марве, двадесетак оваца. Узимамо земљу и у Корају под закуп. Здравље нас још добро служи. Зимус смо се плашиле грипе, али нас је и она заобишла. Устајемо рано, око шест сати, и радимо до девет навече, када обично вечерамо и договарамо се за сутрашњи дан. Да нам није недјеље и празника, давно бисмо поцркале од рада”, каже Стоја Зарић (79) док спретно истреса сјеме кукуруза из једне у другу врећу и припрема се за одлазак на њиву.
Овако нам је суђено од Бога
Од Бога је, ваљда, суђено да останемо неудате и да живимо у заједничком домаћинству, нас пет сестара. Док нас здравље служи, ми ћемо да радимо и да трајемо, кажу сестре Зарић, о којима њихове комшије и мјештани Мртвице имају само ријечи хвале.
Од мајчине смрти 2007. године не гледају ТВ
Мајка Спасенија поживјела им је скоро до стоте године. Умрла је 2007. и недостајало јој је само четири мјесеца да напуни стоту. Од мајчине смрти, кажу, носе црнину, не гледају телевизијски програм, не слушају радио. Немају оне времена за такав луксуз. Отац Јово умро је у 92. години.
(glassrpske.com/eltatv.net)
