На десној обали Саве, у дистрикту Брчко, не смијете се сматрати узвишеним борцем за спорт и фудбалским фанатиком уколико не поштујете лик и дјело протагонисте, пише Sportal.ba. Маневар у овом случају, не посједује укус.
Безброј искрених осмјеха, нарочито дјечијих, уз енормну дозу поштовања чак и дежурних критичара, никада није исписало материјалну цијену а највалиднији је доказ величине. То је његова највећа, крунисана побједа у свијету површности.
Саво Обрадовић рођен је 08.12.1952. године у Врднику, великом насељу у Војводини, на јужној страни Фрушке горе. Одрастање у околини Ирига, деценију након ратних дешавања на глобалном нивоу, обиљежила је пасија за фудбалом и први спортски кораци голобрадог клинца у локалном Рудару који се испоставио као најава велике каријере на травнатим површинама и потпуно неочекиваног епилога који је у значајној мјери утицао на развој и дешавања током не само спортског, него и животног вијека. Тинејџерски дани и наставак школовања у једној од средњошколских образовних установа у Новом Саду, трасирали су пут ка грађењу респектабилног имена у свијету југословенског фудбала.
Баш као што је и популарни „чика Сава“ сматра, прекретницу представља 1971. година и интервенција фудбалског клуба Раковица, конкретније тадашњег клупског тренера Андрије Пфландера, стручњака њемачких коријена, који је препознао уникатан таленат и Обрадовића приволио ка општини града Београда и новој средини српсколигаша који се такмичио у групи Сјевер.
Период наступања у Раковици омогућио је и позив за аматерску репрезентацију Југославије, што је за петнаестогодишњег љевака, изражених техничких и моторичких способности била изузетна референца за свијетлу будућност која је, 1976. године услиједила преласком у стабилног прволигаша из Ниша, екипу Радничког. Оправдао је Саво повјерење, показао прилагодљивост различитим системима игре и спремност стасавања у вансеријског играча. Један од најсвијетлијих периода у каријери, поред запажених издања у најјачем рангу, обиљежила је и повреда менискуса, која је везног фудбалера ускратила трансфера у један од реномираних клубова на западу. У реду су стајале француске екипе Бастие, Греноблеа и Нанцyа, шпанска Малага је такође вребала прилику да талентованог фудбалера, који је у дресу Напретка одиграо 23 сусрета, усмјери на пут ка Андалузији. Нажалост, поменута повреда, утицала је расплет околности у тадашњим временима.
Након четири године проведене на „Чаиру“, 1980. година отвара нови пут Обрадовићу, који своју фудбалску авантуру наставља у ХНК Осијеку, бранећи боје и данас нашироко познатог хрватског представника, широм најквалитетнијих стадиона бивше Републике. Тај период, поред фудбалског богатства, Саво памти и по рођењу сина Марка. Осијек је заиста представљао романтичан период у животу Обрадовића.
Двије године након обитавања на истоку Хрватске, слиједиле су епизоде у Брчком, као репрезент Јединства, клуба који је у скорашњем периоду прославио јубилеј – 100 година од оснивања. Саво је такође представљао значајну помоћ словеначком Марибору током сезоне 1986/1987 прије него је кренуо пут Петриња гдје се такође задржао једну годину. 1989. године након наступа у Бијељини за Радник, прије коначног повратка у Брчко, гдје је у смирају каријере наступима за други брчански клуб, Локомотиву, Обрадовић напослијетку одлучио да оконча успјешну али и наизглед чини се, непотпуну каријеру која је остала ускраћена још значајнијег успјеха на највећим европским сценама.
Саво Обрадовић као огледало моралних вриједности, дисциплине, жеље за усавршавањем али и понизности у жељеним моментима, током играчке каријере корачао је са горостасима свог времена, дијелећи свлачионицу са именима попут Љубише Рајковића, Милана Обрадовића, Петра Никезића, Драгише Бинића. Излазак на мегдан величинама попут Сафета Сушића, Драгана Џајића и осталих звијезда а све то широм велелепних, фудбалских здања бивше државе, непроцјењиво је искуство које се у годинама које су услиједиле, несебично преносиле на будуће нараштаје.
Послијератне године у Босни и Херцеговини, значиле су период регенерисања друштва и у сфери спорта. Обрадовић Саво стигао је на кормило у тим тренуцима деморалисаног брчанског клуба, екипе Локомотиве која је представила симболичан почетак тренерске каријере која ће постати нашироко позната колико и призната у региону.
Формирање омладинског погона у поменутом клубу, један је од најважнијих подухвата Обрадовића имајући у виду какви фудбалери су стасавали под његовим патронатом, прије отиснућа ка водама озбиљног нивоа фудбала и свијета професионализма.
Паралелно тренирајући први тим уз адекватан приступ омладинском погону, круна Савиног боравка на челу Локомотиве јесте 2003/2004 сезона у којој је златна генерација популарних „Локоса“, након пакленог пута од најнижег ранга, изборила пласман у Прву лигу Републике Српске, што је и дан данас највећи успјех клуба послије 80-их година.
Поред остварених резултата, Обрадовић се може похвалити и изњедравањем неколицине врхунских фудбалера, од којих се истичу прекаљени интернационалци Огњен Тодоровић, Славен Стјепановић, Младен Бојић, Бојан Летић, Душан Хоџић.
Повратак у вољено Јединство, након рестаурације претходно зарђале Локомотиве, Обрадовић је озваничио крајем протекле декаде када је постао чланом стручног штаба и допринио да се Јединство много година, константно квалификује као стабилан прволигаш фудбала у Републици Српској, а који данас, на велику жалост многих, води значајну борбу за егзистенцију. Саво Обрадовић већ много година уназад своје огромно фудбалско знање искључиво преноси на најмлађе селекције у брчанском Јединству. Рад са најмлађим групама, те предвођење истих у оквиру квалитетних омладинских лига, представља духовно задовољство богатој биографији. Већ упечатљиве слике надгледања најмлађих, чак и у слободно вријеме, уз цигарету и препознатљив положај уз подбочен став.
Замишљати први корак при уласку у свијет фудбала, посјете футсал турнирима, чин одрастања, незамисливо је без, макар латентне жеље за радом са врхунским стручњаком и педагогом. И у данашње вријеме, енциклопедија фудбалског знања на најбољи могући начин афирмише таленте у успону, баш као што завријеђује заслуге и у многим досадашњим случајевима афирмације. Као највећа повратна услуга, јесте задовољство и озарено лице свакога ко у корак, слијепо и у повјерењу прати фудбалског оца.
На конто свога имена, фудбалска “лала” из Војводине, својим пуленима отвара врата при сваком појављивању на одређеним дестинацијама. Интеракција са Савом доноси и едукативан процес те спознају основних животних вриједности, чиме се изопштава од једноставности и медиокритета.
Саво Обрадовић можда и није најбољи тренер којег ће неко имати током бављења фудбалом, Саво Обрадовић је јединствен тренер и пријатељ којег не може свако имати. То је његов уникатан печат на тему живота.
Током јединствених момената у кругу породице и са вољеним унуком Миланом, у смирају фудбалског галопа и пред залазак спортског сунца, желимо му добро здравље!
Вама чика Саво, у име свих нас!
(sportal.ba)
