Измјенама Закона о социјалној заштити на подручју Брчко дистрикта уставновљено је да само неколико домова за смјештај старијих и немоћних испуњава увјете за смјештај.
Из Центра за социјални рад кажу да је ова одлука Владе да поједине установе буду затворене, те појачани критерији, изазвала негодовање власника приватних домова за старије. Међутим, из Владе дистрикта вјерују да ће измјена критерија значити боље увјете, али и мијењање свијести појединаца који старачке домове сматрају неадекватним установама за боравак.
Мара Илић прије два мјесеца постала је корисница Старачког дома „Весна Мићановић“ у Брчком. Задовољна је условима живота у овој приватној установи за социјалну заштиту, која пружа услуге стамбеног збрињавања и здравствене бриге старијим и немоћ ним особама.
„Свиђа ми се, пошто овдје ништа не радим, а код куће морам радити. Само, ето, што сам без дјеце, унучади. То ми је мало тешко. А иначе, остало је све у реду“, прича она.
Међутим, није баш све идеално о питању услова у старачким домовима на подручју Брчко дистрикта. Посљедњим измјенама закона уведена су одређена правила приликом смјештања у домове путем Центра за социјални рад.
„Правна лица која су регистрована као приватне здравствене установе, на основу Закона о социјалној заштити, била су у обавези да у протекле двије године изврше пренамјену простора, односно, да се након подношења захтјева комисији изврши провјера и добије рјешење да могу обављати ту дјелатност“, објашњава Сеад Шадић, шеф Одјељења за здравство Владе Брчко Дистрикта (СДА).
Услове за смјештање старијих и немоћних особа на подручју Дистрикта тренутно испуњава свега неколико домова, док су многи од њих који се нису прилагодили измјенама Закона сада пред гашењем. Дом у којем смо боравили позитиван је примјер, тако да из те установе предлажу и строже мјере контроле.
„Треба нам и контрола како радимо, шта радимо с тих људи, шта се дешава у старачким домовима. Да ли се можда људи туку, малтретирају, затварају? Много страшних и опасних ствари се ради“, наводи власница старачког дома Весна Мићановић.
„Посао је специфичан. Веома тежак, физички и психички. Њега треба само вољети и с љубављу радити, другачије се не може“, истиче његоватељица Каранфилка Марковић.
Наш менталитет у комбинацији са негативним искуствима из старачких домова одбија људе да се одлуче за кориштење оваквих врста услуга, али се позитивним примјерима може промијенити свијест. Јер, наши најближи чланови породице заслужују најбоље могуће услове и у посљедњој животној етапи.
(federalna.ba)
