Долазак било ког некадашњег одбојкаша Јединства из иностранства у родни град, за саиграче и тренера Сулејмана Дервишевића- Баћу, који живе у Брчком прилика је да се организују дружења на којима се претресу успомене из дугогодишњих, успјешних и мање успјешних каријера.
Тако је било и једног уторка с краја септембра 2019. године, када су се у Гранд хотелу “Посавина”, Сулејман Дервишевић – Баћо дугогодишњи тренер Јединства, те Реуф Пита, Ешреф Мухаремовић – Ешо, Мирсад Елезовић –Тале, Сеад Ћатовић и Салим Имамовић – Сале Жућо окупили и сачекали Мићу Јекића, тек пристиглог из Канаде као и Аднана Хаџимехмедовић и Јасмина Салиховића који живе у Њемачкој.
Тафт (друго најпознатије име вишеструког репрезентативца СФРЈ Мирсада Елезовића), све подсјећа да је дружењу требао да присуствује и Синиша Кисић, али су га обавезе у Олимпијском комитету БиХ у Сарајеву спријечиле да се придружи друговању.
Мехмедалија Жилић био је на службеном путу. Тек што је дошао из Канаде, Јекић, који је је након Јединства играо за сарајевску Босну гдје је и завршио каријеру, жали се на папирологоју коју мора прикупити како би продужио возачку дозволу.
И онако као успут говори како је са здрављем добро, али да сваки дан почиње “са шаком таблета”, док његов први тренер, Баћо, који се помало жали на притисак, каже да његов дан почиње чашом “траминца” и понеког вискија.
Сале тренеру приговара што не смањи вино (због тога има притисак) и исприча како су на једним припремама на Хвару гдје се Јединство традиционално припремало, варали Баћу тако што су у флашице сока од боровнице насули вино “плавац” и подмиривали младалачке потребе за алкохолом.
Тале подсјећа на анегдоту са припрема у Ђевђелији, када је Мирсад Мандра да би одобровољио Баћу да га због недисциплине не отјера са припрема, појео сиров кромпир те сутра ујутро добио температуру. Остао је на припремама до краја.
Ешреф Мухаремовић, познат као пансионирани посјетилац свих одбојкашких утакмица у Брчком подсјетио је присутне ко је све учествовао на квалификацијама одиграним крајем децембра 1960.године на Цетињу, када је Јединство побиједило Младост из Земуна и први пут се пласирало у Прву лигу Југославије.
“Ћиром од Брчког преко Сарајева, Чапљине, Поповог Поља, Требиња и Никшића до Цетиња путовали су: Никола Миковић, Младен Зонић, Јосип Ђураковић, Штетин, Сапардић, Ешреф и и Менсур Мухаремовић, те Младен Маглов, као играч и тренер. Нека се зна”, прича Ешо.
За Баћу Дервишевића историјски меч одигран је у Брчком 25. августа 1963. године на отовреном игралишту код сале ДТВ Партизан. У сусрету за шампиона СФРЈ снаге су одмјерили Јединство и Младост из Загреба.
“Водили смо 1:0 и 2:1, а Загрепчани стизали. У петом одлучујућем сету изгубили смо 17:15. Наши снови о титули првака су се распршили, а екипа се након тога расула. Из тог састава, поред мене и мог брата Гуке Дервишевића још су живи: Ешо Мухаремовић, Јосип Ђураковић и Адем Џаферовић. Као тренер екипе осим 8 репрезентативаца СФРЈ који су поникли и које сам тренирао у Јединству, поносан сам и на 4. мјесто у шампионату СФРЈ у сезони 1974/75. О јуниорским репрезентативцима да и не говорим као и о титулама првака некадашње Југославије у тој конкуренцији”, сјећа се Баћо тренерских дана.
Причама о спортској прошлости и младим данима, али и обавезама које данас имају као дједови, никад краја. Смјех се орио предворјем хотела Гранд Посавина, баш онако како су то чинили док су играли за Јединство. Само су сједе главе и помало изборана лица, случајном пролазнику и гостима хотела показивале да је ријеч о људима који већ одавно уживају у пензионерским данима.
Прегледајући фотографије смјештене у меморији мобилних телефона, с радошћу су сјећали спортских тренутака. Понеки сјетан поглед на избледјеле фотографије показивао је жал за неким другим временима.
Јединство на Првомајском турниру на београдском Калемегдану. С лијева на десно: Матијашевић, Кисић, Пита, Јекић, Томић, Имамовић, Ћатовић и Елезовић. Јединство је освојило прво мјесто.
(MD/nula49.com)
