Ратни војни инвалид Мирко Зечевић-Тадић из Брчког успео се на неколико свјетских врхова, игра сједећу одбојку и промовише антиратне поруке.
Он је члан Планинарског друштва „Гранаш“, Клуба сједеће одбојке „Јединство“ и хрватске репрезентације у овом спорту, као и предсједник Удружења ратних војних инвалида 108. Бригаде Хрватског вијећа обране.
У разговору за Anadolu Agency (АА), казао је да се шест година бави планинарањем, те да је до сада био на највишем врху Африке Килиманџару у Танзанији (5.895 м), у Перуу и Боливији је био на три врха преко 5.000 метара, такође и на два преко 4.000 метара у Боливији, а прије нешто више од мјесец дана вратио се из Непала, гдје се успео на 5.900 метара надморске висине.
“Задовољан са тим изласком, јер је, ипак, горе било мало потешко, остали су само ледењаци. Незгодно је било, а дан раније је погинула једна дјевојка из Аустралије. Тако да сам ја, ипак, одустао, да не би направио проблем себи и осталима”, навео је Зечевић-Тадић.
С обзиром на то да нема десне ноге испод кољена, његови успони се сматрају још већим успјесима.
“Ја то радим због себе, јер волим много у природи да будем, гдје на неки начин напуним батерије. Планинарење је јако добра идеја ко хоће то да користи. У том ходању, упознавању људи које видиш горе, човјек постаје једноставно јачи, има осјећај да може радити много других ствари које рецимо никад нисам ни помислио да могу радити. Самим тиме што шириш та познанства и пријатељства, то те оплемењује у даљем животу”, казао је он.
Овај 45-годишњак планира наставити са успонима на свјетске врхове и, како каже, већ има план о томе куда даље.
“Да одрадим ГР 20, то је један трек на Корзици који је дуг 180 километара. Хода се 15 дана. Ту сте цијело вријеме на висини од 900 до 2.300 метара. То је један врло тежак трек. Покушат ће изаћи још на неки врх преко 6.000 или 7.000 метара. Опције су највиши врх Јужне Америке Аконкагву, гдје наши пријатељи иду за мјесец дана, и Лењинов Пик који је 7.100, у Казахстану. Или евентуално још Елбрус. А, наравно, сан сваког планирара је Монт Еверест. Ја сам свјестан да је то можда превелики залогај за мене, али ја сам сад био у Непалу близу њега, ја сам га видио. Тако да, некако та жеља остаје и даље”, навео је Зечевић-Тадић.
Сједећу одбојку игра од 2006. године, најприје у Одбојкашком клубу инвалида „Брчко“, а од 2016. године је у „Јединству“ са којим игра у Премијер лиги Босне и Херцеговине.
Такође је и репрезентативац Хрватске, за коју игра посљедњих пет и по година.
“Увијек сам волио спорт. Видио сам да имам смисла за одбојку. Прошле године сам са репрезентацијом Хрватске освојио четврто мјесто на Европском првенству у Поречу, што је велики успјех” казао је он.
Открио је да покушавају направити екипу која би играла на Параолимпијским играма 2020. године у Токију.
“Само осам екипа иде на Параолимпијаду и јако је тешко упасти. Ми имамо јаку жељу и надам се да ћемо успјети”, рекао је.
Поред заједничког рада са удружењима из остала два народа на томе да ратним ветеранима пруже што боље услове за живот, Зечевић-Тадић обилази стратишта свих народа у Босни и Херцеговини, Србији и Хрватској.
“Покушамо поручити људима да оно што је било, било је, ми то не можемо промијенити. Али можемо кренути даље”, истакао је он.
У посљедњих неколико година учествује на радионицама са младим људима, а своју ратну причу пласирао је и путем неколико документарних филмова.
“Рат није добар никоме. Рат је нешто најгоре што може бити. Било би најбоље ту ријеч избацити из нашег рјечника. Боље сједити и разговорати 100 година, па доћи до неког малог помака, него узети поново пушку у руке”, нагласио је Зечевић-Тадић.
(hayat.ba)
