Преко једног дрвеног моста, вјероватно најдужег на свијету (755 m), прелази жељезничка пруга преко Саве и ми смо у Босни, а у исто вријеме у једном новом свијету.
Минарети у Брчком, граду који је смјештен на јужној обали, показују одмах да смо загазили у исламско подручје.
Брчко, будући босански Хамбург, било се одјенуло у свечано празнично рухо како би примило далеке путнике, па је тај први дојам који су добили при сусрету с новом земљом и њеним становништвом био изузетно повољан.
Град има нешто више од 6.000 становника, од тога је око пола муслимана. Врло необично било је за једног Нордијца и протестанта да га у пола пет ујутро пробуди глас мујезина који је тада с минарета позивао вјернике на молитву.
Важност и значај Брчког као трговачког града повећава се сваке године. Племенита трговачка роба су сухе шљиве. Ако је година богата шљивом, посвуда у околини диме се пушнице, а потом се вуку бескрајни редови свих могућих врста возила тешко натоварених шљивама за Брчко. То скромно ситно воће најважнији је извор прихода цијелог подручја. У слабим годинама из Брчког се извезе шљива у вриједности око пола милиона круна, а кад су године родне чак до три милиона.
За вријеме велике цјелоседмичне пијаце шљива у граду и око њега пулсира грозничав живот. Страни купци из разних земаља хрле овдје заједно, новци се врте, у свим кафанама и ресторанима свирају музичке капеле, а на пространој равници око Брчког држе сељаци своје велике сточне и житне пијаце.
Становништво и с једне и друге стране Саве у својим живописним шареним националним ношњама таласају жаморећи улицама и уживају увече у мекој шљивовици и слатким прженим тиквама, радују се рингишпилима, видицима, Индијанцима, гутачима ватре и другом.
Неизмјерно значење за већи дио Босне има шљива. Годишња производња шљиве у просјеку износи преко 100 милиона килограма. Ово воће, које је познато и тражено далеко преко државних граница, прилично је крупно, има тамноплаву кору и чврсто, жуто, шећером богато месо.
Босанске шљиве иду само у једној незнатној количини у природном, свјежем стању на воћно тржиште унутар и изван земље. Већи дио бољих сорти се суши, а слабије употребљавају за справљање џема и шљивовице, једне врсте врло омиљене ракије или ликера.
Сушење обављају најчешће сами произвођачи који касније своју робу пласирају на тржиште. Сушење се још увијек најчешће обавља у примитивним босанским “пушницама” (пећнице за сушење шљиве) и мада оне имају много недостатака, ипак је тешко привољети конзервативно становништво да набави нешто боље.
Влада је сада увезла француске апарате за сушење и продаје их по набавној цијени и на отплату. За Брчко и четрнаест других мјеста, у којима је концентрирана трговина шљивама, влада је издала специјалне прописе који дозвољавају само продају добро сушених шљива. Једно трговачко предузеће из Минхена у Брчком је основало фабрику за конзервирање у којој подвргавају сушене и сортиране шљиве једном у Француској пронађеном начину очувања, званом étuvage, како би повећали њихову отпорност и дали им једнаку тамноплаву боју.
При одласку чланова екскурзије ујутро 1. септембра (1903. оп. прев.) видјела се на брчанском тргу необична, шаренолика слика: у једном дугом реду мање или више удобни вагони који су нас требали возити даље у унутрашњост земље, крајње лоше запреге сеоског живља са упрегнутим малим мршавим коњима, или чешће малим жутобијелим воловима, а између њих разнолике народне групе у својим карактеристичним ношњама, с турбанима, фесовима итд. Чак се тамо и пар покривених муслиманки кретало међу свјетином.
Из Брчког смо се возили даље вагонима преко Мајевичке планине до Доње Тузле, од чега прва два сата кроз савску равницу.
*”Путописи” др Августа Хајмера, из које је овај одломак, врло је занимљива књига која садржи два његова досад непозната путописа: “Кроз Босну и Херцеговину” (1903) и “Слике с крашког подручја и Далмације (1904), које сам случајно пронашао, превео и објавио на нашем језику. Хајмер је путовао у августу и септембру 1903. године, као члан међународне геолошке екскурзије, коју је организовала аустро-угарска влада, из Будимпеште, преко Босне и Херцеговине до Јадрана, а затим је наставио своје путовање кроз Далмацију до Трста. Током тог путовања он је записао све што је доживио и видио, а затим то објавио у поменутим путописима, комбинујући властита запажања са блиским географским, етнографским, историјским и геолошким чињеницама добијеним од познатих научника, културних дјелатника и других извора. Посебан утисак ове књиге су описи Босне и Херцеговине и Далмације у то вријеме, виђени очима једног Швеђанина прије 117 година.
Аутор: Изет Муратспахић
Књигу можете наручити на мејл: kontakt@temsu.se
