Доносимо текст у оригиналу објављен у листу „Босанска вила“, 30.8.1897. године број 16.
ОСВЕЋЕЊЕ ЗАСТАВЕ СРПСКОГ ПРАВОСЛАВНОГ ЦРКВЕНОГ ПЈЕВАЧКОГ ДРУШТВА „ВИЈЕНАЦ“ У БРЧКОМ
(28. АВГУСТ 1897. ГОДИНЕ)
Схватајући и разумно појимајући моћ и вриједност свјетске и црквене пјесме, а уз то прожмани најисктренијим освјећајима и најватренијим српским родиљубљем, прегоше те створише наша ваљана браћа Брчани и сеје брчанке „Српско прав. пјев. друштво „Вијенац“ у Брчком“, да оно буде средиште, око којег ће се сакупљати свјесна Србадија, да се још боље упозна, зближи, збрати; да оно буде прави вијенац слоге и љубави, гдје ће се измјењивати мисли, жеље и излијевати најискренији српски освјећаји; да оно буде чињеница, која ће још већма одржавати будну свијест српску, а која ће међу самим члановима вршити свету и хуману дужност; оплемењивати срце и душу српске омладине и остарине.
И све до прије неколико дана бијаше ето тако збратимљено брчанско Српство на понос и дику цијелом српском роду, али без својег светог знамења, без заставе своје. А на велики празник св. Госпојине, кад и црква православна у Брчком слави своју славу, заказаше и освећење своје заставе, тог у историји српског народа милог и важног знамења. И већ у очи Госпојине бијаше Брчко пуно одабраних гостију, што из околних мјеста а што опет са стране – из далека свијета. Истог дана стигоше и гости из Биограда, који се друштвеном позиву одазваше онако, како они већ умију и знају. И за сат, два, а оно већ први у гомилама српски свијет кроз брчанске улице лијепо и красно окићене ћесарским и српским заставама. А од браће Брчана и милих Брчанки не знаш, ко је предусетљивији, ко ли услужнији, ко ли гостољубнији? Грли се то, љуби се то, да је милина била стати погледати ову одабрану киту миомирног цвијећа – овај красно искићени вијенац дичне Србадије. А у „Српском хотелу“ тога дана до пред вече свираше сомборска свирачка дружина забавлјајући миле госте, који у пријатном друштву са својим гостољубним домаћинима очекиваху час осми по по дневи. А кад већ наста вече, ено велике поворке, гдје са свјетиљкама у српским тробојкама кроз дивно освијетљене улице креће кући врле домаћице гђе Митровићке, гдје но бијаше кума заставе, честита Српкиња и цијењена гђа Јелка Ристе Хаџи Ристића из Беча.
У најљепшем реду стиже поворка до пред исту кућу а пјевачко друштво „Вијенац“ отпјева „Боже братимства“ лијепо, складно, одушевљено. Онда поворка уђе у двориште гђе Митровићке а члан одборник друштва „Вијенац“ г. Владимир Ковачевић син поштованог старине и честитог предсједника г. Стеве поздрави куму заставе, изразивши јој од стране друштва најтоплију захвалност и синовљу оданост, те свој поздрав заврши са искреном жељом: да је милостиви Бог поживи још много и дуго. На то се из хиљаде грла захори „живјела“. Гђа кума поносно одговори: „Очарана одушевљењем, с којим преда ме излазите, срдачно вас поздрављам, те вам захваљујем на почасти, коју ми указасте. Да Бог да овај красни „Вијенац“ био сплетен вјером, љубављу и надом у љепшу будућност српског народа. Срећно нам сутрашње славље! Живјели Брчани и Брчанке!“ Раздрагана срца започеше опет клицати: „Живјела кума и слава јој“ а „Вијенац“ запјева „за дом мили сваки час“…
Па се поворка отале крену кући многозаслужнога и неуморнога предсједника друштвеног г. Стеве Ковачевића, да поздрави његову свијетлу гошћу и на далеко познату Српкињу гђу Јефталију Глигорија Јефтановића.
Пред кућом се захори одушевљена пјесма а г. Димшо Митровић поздрави гђу Јефталију као вјерну љубу опробаног родољуба и првака народног, на чију се заузимљивост и радиност као бившег предсједника „Слоге“ сарајевске, жели угледати и ово друштво као на узор-Српкињу, која је својом високом посјетом увеличала ово српско славље. На то ће гђа Јефталија замолити г. поздрављача као и остале, да буду увјерени, да ће њен војно увијек као и до сад стајати мушки на бранику наших највећих светиња: св. цркве православне и српске школе, те у име своје и свога господара захвали свијем најсрдачније на указаној почасти.
Послије серенаде, учињене гђи Јефталији, крену се весела поворка са својом кумом кроз главније улице брчанске, док не стиже до у „Српски хотел“, гдје би прирђено „пријатељско вече“, са кога се раније кућама вратисмо, не бисмо ли сјутра што одморнији и хорнији били за то братско, за то српско славље. А ка сјутра оно свану лијеп данак – данак славља, дан свечани.
И забрујаше милозвучна звона са торња црквеног, искићена заставама српским и ћесарским А свијета бијаше већ пуно у цркви српској, цркви народној. Што не мога у цркву стати, ено гдје стоји у порти црквеној скрушено се молећи Богу и пресветој Богородици. А силан (грдан) ли је сеоски свијет прекрилио порту црквену све у руву свечанику?
Унутри опет тројица свећеника и слуга божјег олтара, величају славу божју уз умилно и анђеоско појање краснога „Вијенца“. И одслужи се св. литурђија а непрегледна, одушевљена и весела свјетина, уз брујање звона, пође мирно, достојанствено на освећење ка црквеној градини, гдје но би подигнут чардак, сав искићен заставама и зеленилом госпојинским. На подужем столу бијаше положена застава, сва од плаве свиле. При окрајцима трепере златне ресе. На предњој страни у златном вијенцу, добро погођен и лијепо израђен лик Симин а око лика његова златом извезена слова: Брчанско српско православно црквено пјевачко друштво „Вијенац“. На другој страни израђена лира, као што и доликује. Све је то, веле, рукотвор вриједног вршачког занатлије и сваке препоруке заслужног г. Милана Петка Павловића. На застави се вије кумина трака у српској тробојници. На тробојници златна слова што лијепо зборе: Моли се Богу, ради, пјесмама живот слади: На тракама су извезене и гусле у вијенцу. Још се вију лијепе траке првог биоградског пјевачког друштва осн. 1853., шабачког пјевачког друштва , биоградског гимнастичког друштва „Сокола“ и српског јевр. пјев. друштва у Биограду. Уз заставу су положене и гусле са гудалом, што их кума друштву поклонила.
Израда је вјештачка а човјек се мора дивити љепоти и савјесном раду биоградских робова. На њима је с једне стране изрезан лик Обилићев а са друге лик св. Ђорђа, како пробада аждаху. Низ гусле се опет спустиле српске траке с Обилићеве стране. Дуже их гледах, те с хвалом у срцу благосиљах њихов свети задатак а шапатом прозборих као и Његош: Гдје се гусле у кући не чују, ту је мртва и кућа и људи.
У чардаку бијаше све одличније. Ту је пјевачко друштво „Вијенац“ са српским кокардама, часни свећеници, кот. предстојник г. Вашаји у гала униформи, гђа Јелка Хаџи Ристић и гђа Јефтановић, са својим породицама, биоградски и шабачки гости, па представници српских опћина и корпорација, неколико одличнијих грађана Брчана а видјесмо и тројицу браће Мухамедоваца. Остали свијет прекрилио широко поље црквено. С каквим само одушевљењем гледасмо свећано освећење ово, какве нам само мисли падаху на памет, како ли само завидисмо браћи Брчанима на оваквом раду, слози и пожртвовању. Најпре би освећење водице, па заставе на најсвечанији начин. А кад честити прото г. Јовичић освети заставу по величанственом и божанственом начину православном, па благослови рад друштвени под освећеном заставом овом, тад започе бесједити и свиђе нам се плахо.
Крсташ барјак Бошка Југовића и таковска застава заиста су свијетле успомене у прошлости српској, па да Бог да, да се и застава ова на културном пољу окитила славом и величином српском! И кад се тако сврши освећење њено, предаде је проповједник слова божјег у руке заставнику, а овај је положи, да се укују спомен-клинци на ово велико славље. Прва укуца родољубна кума заставе, и ватрена Српкиња гђа Јелка Хаџи Ристић, па честити старина, и за „Вијенац“ заслужни г. Стево Ковачевић, српска цркв. школска опћина у Брчком, г. Перо Глигорија Јефтановића, за свог оца, г. Ристо Хаџи Ристић из Беча, г. Марко Добројевић српски нар. добротвор, опћину Крупску и добро познатог Србина г. Перу Дрљачу народног добротвора, па онда дођоше на ред мили гости из српске пријестонице: госп. Драгомир Брзак српски пјесник су седам ордена и златном огрлицом, па професори биоградских средњух школа г. Малина, Шпиро Калик, Танаско Поповић, Риста Одавић и Милан Костић, па г. Тома Стајевић чиновник мин. унутрашњих дијела и Милан М. Јовановић поднинжињер мин. грађевина. Они укуцаше за ова друштва и личности: за г. митрополита Михаила, прво биоградско пјевачко друштво основано 1853., дружину „Станковић“, врачарско пјевачко друштво „Слога“, „Српску књижевну задругу“, „Друштво св. Саве“, „Душана Силног“, „Даничића“, „Сокола“, „Мач“, „Учитељско удружење“, „Дјело“, композитора Мокрањца и Јанка Веселиновића. Изасланик г. Милан Петко-Павловић уковао је клинце за девет корпорација вршачких. Још су уковали овдашњи грађани г. Уљаревић за биоградско друштво „Обилић“, и г. Исак Хајим у име јеврејског пјевачког друштва у Биограду, па су се онда стали ређати изасланства појединих српских опћина и пјевачких друштава, као и многи одлични грађани како из Босне и Херцеговине, тако и са стране.
И под освећеном заставом кренусмо се у дворе „Вијенчеве“ што их друштву на пет љета поклонио врли Србин г. Љубо Крсмановић из Биограда. А дворана им лијепа, пространа. У прочељу лик друштвеног добротвора г. Крсмановића, а по зидовима све историске слике и ликови српских књижевника. А како ли нас тек зачуди списак оснивача? Тек што је основано, па их има по шесдесет. То је заузимљивост!
У један и по послије подне започе у „Српском хотелу“ банкет, који је особито добро био посијећен, те који је испао онако, како се то море само зажељети. Прва је чаша била што је напи честити предсједник „Вијенца“ г. Стеван Ковачевић у здравље Његова Величанства. Устајањем и ускликом „Живио“ бијаше одано дужно поштовање према милостивом владару, у чије се здравље г. домаћин – предсједник друштва Ковачевић куцнуо са котарским предстојником г. Вашајихем и начелником града г. Мујагом.
Мало по том, па се диже г. учитељ Борић, те разложивши у подужем говору лијепо значај и вриједност кумства код Срба китњастим ријечима поздрави гђу куму, на што ће гђа кума одговорити: „Данашња свечаност буди у мени најискреније и најродољубније осјећаје, те вам од свег срца захваљујем на поздраву. Моје мило кумче, које има тако лијепу и узвишену задаћу, биће ми увијек на срцу. Живјели г. предсједниче“ Живио одбор! Живио „Вијенац љубави и српске наде!“ На те ријечи захори се сто, двјеста грла бурно „Живјела“ а одушевљену и братимљењу не би краја.
Иза тога се стадоше редати красне здравице. Обљубљени међ народом свећеник г. Јовичић, наздрави гостима, који не жалише труда ни напора, него се овако лијепо окупише отуд са Босне, Дрине, Саве и мутног Дунава. Њему оздрави у име гостију г. Шпиро Калик а онда се дижеКрупљански г. Илачевић те наздрави вриједном и младом „Вијенцу“. Још је наздравио г. Танаско Поповић, професор биоградске богословије владарима једног те истог народа, што је пропраћено одушевљеним тапшањем руку и усклицима „Живјели“. Пошљедна али часна је била она прог. Малине из Биограда, који и ако старачким гласом , али са пуно одушевљења српског и заноса младићског изрече кратку али једру здравицу. И тијем би завршен званични дио бакета а онај други је, уз свирање и пјевање патријотских пјесама и даље све до мркле ноћи настављен.
Те вечери је у градини истог хотела приређена забава са програмом брло одабраник. Осибито нам се свидио доста дуги али пуни духа и поезије пролог, што га је г. Борић својим лијепим мушким гласомизговорио, а с довољно мимике и опкољен красним Српкињама и стаситим Србима. Пјесме су такођер лијепо и тачно изведене, што се има приписати дару и мару овдашњег српског учитеља и друштвеног коровође г. Ристе Мисите. Али као да је све очарала највуше жива слика: Срби око гуслара, која је изведена тако, да јој се нема шта замјерити. Клицање и одушевљење у сувише добро посјећеној градини бијаше бијаше преотело маха, и жива слика се три-четири пута на опће захтијевање поновила. Пошљедња тачка програма бијаше Стеријев комад „Светислав и Милева“, гдје се као врстан дилетант показао већ спомињани г. Борић.
Послије тога настаде весело играње у дворани „Српског хотела“. Српским се колом започело, оно се највише играло. Било је и сељанчице и заплета и ђурђевке и наталинакола и свега и свачега а намање хвала Богу – туђинштине. А кад поноћ већ подобро превали, ижљубисмо се, те свирком и пјесмом испратисмо драгу браћу Биограђане и Шапчане врло нерадо, пожеливши им срећна пута и да се што скорије опет видимо.
А кад воз већ пође, засвира се Лешјанинов марш, а г. Танаско Поповић захвали из воза кратко али бираним ријечима на гостољубном дочеку, на што се захори дуготрајно „Живјели гости“!
Весеље је настало и даље у „Српском хотелу“, те се гости са домаћинима у најбољем расположењу тек у јутру растадоше.
Брзојавних честитака стигло је у преко стотину из различитих крајева српских те вам од многих шаљем ови:
Приштина
Mes sincères félicitations et benedictions prie supreme etre hereux.
(Моје искрене честитке и благослови, уз највећу молитву да будете срећни)
Митрополит Призренски Дионисије
Сарајево
Послије многогодишњих мука и препона развисте ипак заставу. Нека вам је срећна! Но браћо, чувајте је, да на њој остане чист и свијетао образ српски, а развијте јој снагу, да море обгрлити и учврстити љубав и слогу. Слава вам Брчани Срби! Са српским поздравом.
Глигорије Јефтановић
Мостар
Са вашом заставом, драга браћо, нека у „Дивни вијенац“ уплете српска вила неувели цвијет братске слоге и љубави. Живјели!“
Војислав Шола
Blankenberghe (Белгија)
И ако смо у туђини на сињем сјев. мору, душевно учествујемо у данашњој вашој прослави. Желећи друштвени напредак и дуг вијек, шаљемо наше искрено српско поздравље.
Љубо и Олга Крсмановић
Сарајево
Као клинци везали заставу за стег, тако и вас везала љубав и слога српска један уз другога. Српско поздравље.
Еснаф кујунџиски
Котор
У духу сам са вама и Бог благословио ваше свете намјере на културном пољу!
Јово Сундечић
Мостар
Застава је за јунаке,
Ви јунаци дигосте је.
Напред с њоме воље јаке,
Српска браћо, српске сеје!
Алекса Шантић
Без сумње је ова прослава прошла сјајно, неочекивано. Морална је добит велика, и не може се довољно оцијенити, материјална је опет лијепа, похвале достојна, јер је пало близу двије хиљадарке. Али овакве слоге, једнодушности, прегалачког рада, пожртвовања, родољубља и међусобне предусретљивости као да нема нигдје као у браће Брчана и тако их зацијело помаже, те овако лијепо напредују. Улазећи у виша као и у нижа друштва, ми смо стекли лијепо мнијење о браћи Брчанима брчанским Српкињама. Будућност је њихова. Томе је доказ и мисао о оснивању српске читаонице.
Па нека је срећна и по браћу берићетна! А ова прошла светковина оставила је лијепе, пријатне успомене у нама. Ми ћемо се увијек са поносом сјећати правога родољубља и ненадмашног гостољубља брчанског, те увијек с хвалом и без зазора клицати:
Живјели свјесни Срби Брчани и миле Брчанке! На понос и дику народа свог, па да нас види Бог!
Брчко, по освећењу заставе 1897. године
Извор: „Босанска вила“, 30.8.1897. године број 16.
Напомена: Слике приложене у тексту су накнадно уврштене
Приредио: Славиша Ћурић/нула49
