Навршило се 76 година од упокојења Исаије Митровића (Брчко, 27. мај 1880 – Београд, 4. април 1949), српског књижевника, педагога, хуманисте и тихог духовног великана, чије је име деценијама било потпуно избрисано из културног памћења, а заслуге гурнуте у заборав.
Рођен у Брчком, у занатлијској породици, Митровић је свој живот посветио дјеци, образовању и српској духовности. Након завршене трговачке школе у родном граду и Учитељске школе у Пакрацу, започео је своју дугу просвјетну и педагошку мисију. Радио је у бројним мјестима широм Аустроугарске и Краљевине СХС – од Говеђег Поља и Језера, преко Бихаћа и Гламоча, до Приједора и Бање Луке. Као савјетник за просвјету у Врбаској бановини, био је најзаслужнији за отварање преко 120 школа у забаченим крајевима.
Био је човјек бројних дарова: књижевник, уредник, драмски писац, гуслар, па чак и творац првог балканског стрипа за дјецу. Његов стрип „Путовање око свијета“, објављиван у београдском часопису „Наша дјеца“ од 1920. до 1925. године, претходио је многим европским моделима дјечјег стрип стваралаштва. Његове дјечије пјесме компоновао је академик Владо Милошевић, а радио-драме емитоване су на Радио Београду. Био је близак са великанима као што су Петар Кочић, Десанка Максимовић, Васо Глушац, Стојан Аралица, Владо Милошевић, Авдо Хасанбегов Карабеговић и млади Бранко Ћопић.
Исаије Митровић био је аутентичан примјер народног просвјетитеља и родољуба који није дијелио људе по вјери или поријеклу. Спашен од усташа током Другог свјетског рата захваљујући двојици њемачких професора, избјеглиштво је провео у Београду, у тешкој биједи, без пензије и без могућности објављивања својих дјела у новој држави. Одбијан је од стране цензора, а његова књижевна дјела, у којима се осјећа вјера у Бога, у српство и морал, нису се уклапала у нови идеолошки корпус. Трагично, управо онај који му је дуговао свој књижевни почетак – Бранко Ћопић – био је најгласнији против његовог пријема у Удружење писаца Југославије.
Иза себе је оставио преко 2.500 страница литературе, 28 објављених књига, преко 150 чланака и записа у часописима, а велики број његових рукописа је изгубљен или уништен. Посебно значајна збирка поезије „Посавкиње“ открива га и као раног заговорника женске равноправности. Његова поезија о страдањима српског народа у околини Бање Луке представља потресно свједочанство о усташким злочинима, прожето хришћанском надом и вјером у Васкрсење.
Одликован је Орденом Светог Саве В реда од стране краља Александра Карађорђевића, био предсједник Удружења учитеља Врбаске бановине, добитник награде Црвеног крста, а остао је дубоко религиозан и досљедан хуманистичким вриједностима до краја живота. Није оставио ни један политички текст – у времену кад је политика гутала све.
Колико нас данас зна за човјека који је био истински Србин, али никада шовиниста? За учитеља и књижевника који је цијелим бићем вјеровао у Бога, али никада није наметао своју вјеру? За оца седморо дјеце, од којих је један постао митрополит дабробосански – Владислав Митровић – вођен духовношћу коју је упио од оца?
Колико нас зна да је управо Исаије Митровић написао текст химне „Југославијо“, која је у Краљевини Југославији била званична пјесма Соколског друштва и извођена на свим слетовима? Колико знамо о његовим блиским пријатељствима са члановима „Младе Босне“, о његовом хапшењу од стране Аустроугара након атентата у Сарајеву 1914. године, али и о томе како су га од затвора спасили муслимани из села Видимлије, који су три дана опкољавали жандармерију у Гламочу – све док он није пуштен? Знамо ли да је био предсједник Одбора за издавање дјела и подизање споменика Авди Хасанбегову Карабеговићу, свом великом пријатељу и пјеснику?
Ово нису само подаци из биографије. Ово су свједочанства једног живота проживљеног у служењу идеалима просвјете, међунационалног поштовања и љубави према дјеци, књизи и истини. Управо такав став коштао је Исаију свега – у новој, послијератној Југославији, био је гурнут у заборав, означен као „непожељан“, јер није писао против старог режима, него је писао за народ.
Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његови потомци, иако више нема мушких насљедника, и данас чувају његову духовну заоставштину – чак и име на стану у Доситејевој 38 није избрисано.
Ако икада дође вријеме да се поново уреде школске читанке, историјске читанке, па и читанке морала, Исаије Митровић мораће заузети своје мјесто. Докле год његово име стоји на улазним вратима стана у Доситејевој улици, као што је стајало и у читанкама наше културне савјести, постоји нада да ће се његова тиха, али величанствена мисија наставити.
У просторијама СПКД Просвјета Брчко сутра ће бити одржана промоција двије књиге Исаије Митровића.
Припремио: Славиша Ћурић/nula49.com
