Мила Панић, млада умјетница поријеклом из Брчког, а са тренутном адресом у Берлину, добитница је награде “Звоно 2020”, на основу које ће у октобру и новембру текуће године боравити у Њујорку у оквиру “Artist in Residency” програма код “Residency Unlimited“.
Панићева је дипломирала на Академији умјетности у Бањалуци, а постдипломске студије завршила је у Њемачкој, гдје је данас фрееланце умјетница. Више о својој умјетности, нашој и иностраној сцени, али и о самој награди, овим поводом говорила је за “Независне”.
НН: Укратко, шта за Вас представља награда “Звоно”?
ПАНИЋ: Награда “Звоно” за младе умјетнике у БиХ потврђује и износи на видјело да је оно што радимо значајна и смислена активност. Осим што “Звоно” мотивише младе умјетнике да преиспитају своју умјетничку праксу, да коначно направе портфолио, резимирају свој рад – награда је једна од ријетких искри која може распалити нечије стваралаштво. Чини нечији рад вјеродостојним и видљивим на умјетничкој сцени БиХ и Балкана, и континуитет “Звона” је неминовно битан. Два мјесеца у метрополи и језгру многих умјетничких пракса ме јако радује и интригира у сваком аспекту. Мене посебно интересује деконструкција наратива о Њујорку, који је увезен на наше подручје кроз холивудске филмове, слике и серије.
НН: Реците нам нешто о награђеном раду.
ПАНИЋ: У суштини, пријава се састојала од три рада, која су међусобно повезана. Један од њих је настао непосредно након одласка из БиХ (“Burning Field“, видео-рад, 2017) те друга два (“Тетка из Њемачке”, ХД видео 2019; “Чекајући голуба да одлети са зграде имиграционог уреда у Friedrich-Krause-Ufer 24”, триптих фотографија, 2020), након проналажења себе у дијаспори. Сва три рада неизбјежно преиспитују мисли о повратку, осјећаје кривице и одговорности, као и властиту тренутну несигурност живљења на граници између ‘овдје и тамо’. Рад за који ми је посебно битно да га представим у БиХ јесте “Тетка из Њемачке” (орг. Tante aus Deutschland). Рад се бави том семи-фиктивном фигуром и личности из савремених народних наратива југоисточне Европе. Ту тетку смо увијек замишљали као некакву богињу миграције, поистовјећивали са симболом успјеха, новца и доброг живота негдје другдје. Готово свака породица има “Танте” или познаје неку, а приче које круже стварају савремени мит о миграцији који се најчешће одвија у Њемачкој. Након што сам се преселила у Њемачку било ми је јако битно да демистификујем тај наратив.
НН: Колико личног има у том раду?
ПАНИЋ: Видео-рад документује дискусију између мене и мојих тетки из Њемачке које су прије 26 година стигле у Дармштат из ратом захваћене Босне. У видеу расправљамо о овом такорећи статусном симболу, његовој истинитости, сталној тежњи за бољим животом и кроз модел интервјуа савјетују ме на који начин ћу се “боље интегрирати” у њемачко друштво, те о личним стрепњама, укључујући осјећаје одговорности, кривње, очекивања и могућности повратка.
НН: Већ неко вријеме живите у Берлину и радите као freelance умјетник. Каква је данас судбина (условно речено судбина) freelance умјетника у Њемачкој?
ПАНИЋ: Да, у Берлину живим од 2017. године. Након завршених студија на “Баухаус” универзитету у Вајмару, Берлин се чинио као најпитомији град за младе умјетнике, а и пријатељства су играла кључну улогу у одлуци за овај град. Пријатељства и спремност да вјерујеш неком другом када почињеш у новој средини су јако битни. Берлин за умјетнике/це, укратко, је рај и пакао у исто вријеме. Много зависи од твоје тврдоглавости, упорности, доброте, ината и искрене потребе за стварањем. Тренутно сам у Њемачкој, са фрееланце умјетничком визом, која некоме може звучати као примамљив статус. Међутим, реалност је другачија – зависно одакле долазиш и каквог си карактера. Бити фрееланце, у мом случају, подразумијева да ми ништа друго није дозвољено да радим осим умјетности, а опште је познато да многима умјетност не плаћа кирију и здравствено осигурање, и ту почиње заплет. Наравно, иде без говора то да се овдје умјетност и култура посматрају са тотално другачије љествице вриједности него у БиХ, и то ми даје вјетар у леђа. Има много прилика, финансирања, стипендија и подстицаја за (младе) умјетнике/це.
НН: Помоћ умјетницима није изостала ни за вријеме пандемије?
ПАНИЋ: Бити сматран виталним дијелом друштва је освјежавајуће. Прошле године, погођена пандемијом, нисам могла бити сретнија него бити овдје у Берлину. Њемачка је пружила финансијску помоћ свим умјетницима, DJ-евима и културним радницима и другим индустријама, који су изгубили приход због неопходних рестрикција. Финансијски “пакети” исплаћени су у рекордном року и уз минималне бирократске патње – што није случај у многим европским земљама.
НН: Дакле “судбина” о којој смо причали уопште није лоша?
ПАНИЋ: Да сумирам, нигдје није бајка, битка се константно води и судбина freelance умјетника/ца у Берлину много зависи од тебе саме/ог. Мораш много да радиш, али то је ОК.
НН: Са Сашом Татић и Селмом Селман на фестивалима широм Европе 2018. године представиле сте се радом “Borderless“, који је имао симболичан друштвени ангажман у односу на БиХ. Да ли овај и слични радови могу изазвати икакве промјене у друштву или свака промјена почиње од индивидуалца на којег умјетност може имати огроман утицај?
ПАНИЋ: Као што си рекао, свака промјена почиње од индивидуе и та промјена великим дијелом може бити проузрокована од стране умјетности и појединачним радом. Да бисмо се упустили у озбиљна промишљања проблема и суштинске промјене у нашем друштву, требало би да промијенимо многе навике. Првенствено их морамо бити свјесни, мотивисани за промјену и имати стратегију за њезину замјену. Мислим да сви појединачно треба да помакнемо фокус своје пажње како бисмо коначно прихватили друге идеје и перспективе у свјесну перцепцију. Пажња је стање отворености које претпоставља да се има нешто ново видјети, такође је истина да се то стање мора одупријети нашој тенденцији да своја запажања прогласимо завршенима. Умјетност отвара ту могућност те неисцрпно и неуморно нуди нове перспективе и провоцира нашу пажњу. Тако да – пази! – умјетност!
Сцена Босне има веома широке границе
НН: Ваше мишљење о умјетничкој сцени у БиХ?
ПАНИЋ: Наша сцена броји много добрих умјетника, још бољих умјетница (смијех), који имају страшан инат и жељу за радом упркос културном и умјетничком систему који је у генералном смислу на климавим ногама. Многи од нас живе изван БиХ, што не значи да смо напустили БиХ. Самим тим сматрам да сцена Босне има веома широке границе и тематско подручје. Нажалост, БиХ као држава то скоро да и не примјећује и не вреднује. Посао је свих умјетничких институција да кроз свој утицај и лоби раде у корист умјетника/ца и да гарантује “safe space” за различите идеје, промишљања и умјетничке праксе по сваку цијену.
(nezavisne.com)
