Бх. гитарист Мејди Сулејмани средином септембра представио је инструментално гитарску нумеру “Немир”, за коју је музику и аранжман радио сам.
Овај рођени Брчак, с тренутном адресом у Сарајеву, само за читатеље магазина „Азра“ говорио је о новој нумери, али и о свом приватном животу и трновитом путу који га је довео до успјеха. Захваљујући труду и преданом раду данас ради с највећим босанскохерцеговачким музичарима.
Како је дошла инспирација за ову нумеру?
– ‘’Немир’’ је настао првенствено као потреба да се покажем као аутор, јер ваљда то долази с годинама и пређеним километрима у музици. Човјек сазрије и добије потребу да поклони људима и ауторски рад. Већином су ме виђали како пратим друге музичке звијезде, али овог пута сам публици поклонио дио себе. Такођер, ова композиција говори о мом десетогодишњем путу кроз све добро и лоше што живот носи, почевши од мојих првих озбиљних корака у музици, до тога да с временом људи које волите нису више с нама, па све до неких лијепих момената и прекретница у żивоту. Ако се инструментал пажљиво послуша, све је ту, све те буре живота, али и упловљавање у мирну луку.
Зашто „Немир“?
– Колебао сам се да ли назив композицији да дам на енглеском или нашем језику. Јер, махом музичари с ових простора својим дјелима дају називе на енглеском језику. Некад у тинејџерским данима сам имао ту фазу те инструменталима давао имена као што су „Soul for sale“, „Birthday Lullaby“, „Special place“…, међутим, питао сам се зашто бих уопште то радио, јер циљам на нашу балканску публику, па сам се одлучио за име ‘’Немир’’, а ако ме странци питају рећи ћу им да је то, уствари, назив “Restlessness’’. У том имену је све оно о чему композиција говори. Успони, падови, све оно што узнемирава, али и смирује. Можда је мало чудно што о композицији без текста говорим на овај начин, али пажљивом слушаоцу те ријечи ће доћи. Зато је и посебан изазов компоновати инструменталну музику у жељи да нешто кажеш.
Када и како сте се изборили за свој први инструмент?
– То је било давно. Био сам можда трећи разред основне школе, дакле неке 1999. године. Тада је наша кућа била девастирана и морали смо се селити безброј пута, тако да сам до седмог разреда промијенио четири школе и можда је то разлог за моју интровертност, јер никада нисам имао неку константу, па да се навикнем на окружење и друштво. Разоноду сам тражио у књигама и музици. Растао сам у музичкој породици, гдје је отац и тада активно свирао гитару, те нам је то био једини извор прихода, гитара је увијек ту негдје ‘’сметала’’, па је логично било да је некад узмем и покушам из ње извући неколико тонова. У том периоду послије рата, у окружењу није било музичке школе, те отац није имао могућност да ме упише, како бих кренуо с формалном музичком наобразбом, а приватни часови хармонике апсолутно нису долазили у обзир, јер ме тај инструмент никада није привлачио.
Увијек сам уживао у жестоком звуку електричне гитаре, који ме остављао гладним за још. Могу слободно рећи да је Роцк анд Ролл у венама и тако ће бити док год ме има на овој Планети. Први сусрет с гитаром се десио с мојих девет година када ми је рахметли амиџа показао неку једноставну инструменталу, мислим да се зове ‘’Јохннy гуитар’’, и тада ме тај инструмент привукао. Нешто сам повремено покушавао да свирам, али како су ме и друге ствари интересовале у том периоду оставио сам гитару, али само накратко, те сам јој се потпуно посветио у седмом разреду основне школе. Ту долази период немилосрдног вишечасновног вјежбања и по дванаест сати дневно. Сјећам се постера с акордима који сам залијепио на зид, те сам сатима покушавао да их одсвирам. Добио сам електричну гитару и појачало од нашег пријатеља из Шведске, и тек ту креће права забава.
Како је изгледало Ваше дјетињство?
– Волио сам да читам и да се играм физичара. Занимала ме наука, па сам правио разне експерименте који су некад знали и неславно завршити. Родитељи су увијек били ту, и пружали најбоље од себе, и дали све што имају како бисмо брат и ја увијек били сретни и задовољни. Нисмо имали материјално богатство, али смо имали једни друге. Скромни дом пун радости и музике. Тада сам схватио да је новац само бројка на рачуну, и да ништа не мијења загрљај родитеља. Родитељи су ме одгајали у правим вриједностима. Били су и строги, јер школа је долазила на прво мјесто. Имао сам сат дневно да проведем на игралишту, па бих након тога ишао кући да радим задаћу и да учим. Захвалан сам им на том методу одгоја, иако сам тада мислио другачије.
Како сте се осјећали када сте добили први хонорар и шта сте од њега прво купили?
– Посебан је то осјећај и помало невјероватан. Мислим да је то био хонорар од свирке с локалним брчанским бендом, а свирао сам у кафићу ‘’Iron Horse’’. Великих 30 КМ сам једва чекао да донесем кући и кажем мами ‘’Ево, иди купи себи шта’’. Имао сам осјећај да сам озбиљан музичар који зарађује, и носи милион марака у џепу. То је био један подстрек да још више радим на себи, па да тај хонорар једном буде и двадесет пута већи. Желио сам свирати, путовати и зарађивати и увијек сам желио обрадовати друге.
У Вашој породици готово сваки члан свира неки инструмент и дуго се бави музиком. Ваш отац свира гитару и пјева дуже од 30 година, брат пјева, а Ви свирате гитару, како је било одрастати у таквом музичком окружењу?
– Да могу вратити вријеме, желио бих да све буде исто. Отац је врхунски музичар, и с мог гледишта жалим што је остао само на локалном нивоу, јер такав музички капацитет не срећемо свугдје. Он је врхунски инструменталист, али и композитор, текстописац. Наравно, знате да у нашем бх. друштву друге ствари играју главну улогу, и да полусвијет и полуталенти с полупроизводима могу да успију, јер су подобни и прорачунати, а праве ствари остају негдје по страни. Мада, сада ми је драго да је ово све овако, јер праву умјетност ће цијенити прави људи. Мало је ријечи и времена да вам опишем људску и музичку величину мог оца. Моја мама такођер дивно пјева, и јако воли музику. Са мном је пролазила све моје музичке фазе, те су јој сада омиљени бендови „Rammstein“ и „Iron Maiden“.
Брата не треба посебно представљати. Сви знамо о каквом се таленту ради. Он није пјевач, он је комплетан музичар који свира неколико инструмената боље него пола инструменталиста. Нас двојица смо у тинејџерским данима имали неки свој микрокосмос и наш мали музички хаос у који нико никада није смио да дира, нити да се петља. Много смо се свађали око музике, нисмо се слагали око пола хармонија које смо свирали, око репертоара смо водили константне битке, али тако смо музички сазријевали, и на крају смо уважили супротна мишљења и нашли неку златну средину. Ми живимо музику. То вријеме бих волио да вратим. Фатмира бих волио видјети на највећим свјетским позорницама, јер мишљења сам да је ово премала и токсична средина за њега, која само може да спутава све оно што он заисте јесте и што може. Једини знам шта је он у стању одсвирати и отпјевати.
Данас радите с врхунским пјевачима, музичарима, но занима ме како је изгледао Ваш пут до успјеха?
– Ако је плод сладак, то је знак да је пут био трновит. Не сматрам да сам испунио све оно што сам зацртао да испуним, али радит ћу вриједно на томе. Од седмог разреда, када сам озбиљно почео да вјежбам, био сам посвећен музици до краја. Двадесет и четири сата сам само мислио о музици. У вријеме када сам био друга смјена, будио бих се у седам ујутро, како бих могао вјежбати до пола дванаест и око дванаест кренути у школу. Било је свега, од исмијавања, мањка поштовања преко чуђења зашто на леђима носим претешку гитару заједно с торбом и зашто чекам неки превоз на станици, како бих могао стићи на пробу. И стигнем на крају увијек на вријеме, док они који су десет минута од мјеста гдје свирамо, касне. Одвајао сам од новца који бих добио за ужину да купим жице, кабл за гитару, неку педалу. А новац за ужину је био двије марке. Пола за сендвич, пола за жице. Било је и тога да су људи преко мог брата и мене зарадили и фине новце, док смо ми гледали како да укалкулишемо у десет марака храну, превоз у оба правца и неку кафу, док су се други частили аутима, гардеробом и путовањима. Људима је била смијешна та моја страст према гитари. А ја нисам марио за те људе. Зато сам сада гдје јесам. А не знам искрено, гдје су сада ти људи.
Колико Вас је све то што сте прошли гурало даље да будете бољи и успјешнији?
– Прва акустична гитара била је нека прастара румунска гитара с кривим вратом, али производила је музику што ми је тада било важно. А што се тиче мартинки, то је посебна прича. У повратку из школе сам видио да неки старац продаје половну робу, близу градског парка у Брчком, а између осталог и те чизме. Отишао сам и питао за цијену. Рекао ми је да коштају 20 марака. Као да ми је рекао да су 200. Питао сам га може ли сачувати до сутра, да видим могу ли наћи те паре, а он ми рече да то није опција, ако се продају-продају. Једва сам чекао да дођем кући да питам има ли какве шансе да добијем те паре. Ту је ускочила моја стрина која ми је дала тих 20 марака да купим те чизме. Био сам сретан, међутим нисам их још купио. Шта ако их је старац продао? Једва сам чекао да дође у парк да видим да ли су још ту. И биле су. Купио сам их коначно. Неколико седмица касније на часу примијетим да се ђон одвојио од чизме. Више сам био тужан него постиђен. И као по некој лошој срећи, професор ме прозове да дођем пред таблу да одговарам. Брзо сам залијепо ђон неком жваком. Наравно, како сам излазио пред таблу чуо сам подсмијех, али нисам имао избора. Тако сам провео читав дан у школи.
Како данас гледате на све падове, али и успјехе у животу?
– И успон као и пад су дијелови живота. Човјек ако нема тих осцилација, треба да се запита да ли је жив. Из свега учимо, ја највише из падова, који су саставни дио човјековог одрастања и пута којим иде. Сви смо свјесни да живимо у несигурном времену, и ако нисмо спремни да паднемо неколико пута, јер смо до овог тренутка живјели под стакленим звоном, онда ће све ово што се дешава бити додатно језиво. Мало је ствари које ме могу изненадити и оставити разоружаног. Увијек имам план Б. Тако сам научио. Успјех је подстрек да човјек буде још бољи. Мислим да је то и додатни терет, јер након успјеха не би требало ићи степеницу доље, а свака степеница горе је све тежа и тежа. Волим изазове и радујем се оним који долазе. На све гледам као на један луди тобоган.
Да би човјек постигао успјех, осим љубави, шта је још потребно?
– Потребна је луђачка занесеност и константан рад. Потребно је да човјек око својих жеља и планова сазида велики зид, преко којег нико нема поглед, и да се добро зароби у жеље и планове и добро засуче рукаве и ради првенствено на себи. Јако је битан тај микрокосмос у којем си сам са собом. Јако је битно препознати токсичне људе и оне које желе да спутају, јер су они несретни и неспособни да направе нешто значајно. Чувајте се лажних осмијеха, погледа и великих обећања. Будите објективни према ономе што нудите свијету, и препознајте недостатке свог производа. Мислим да не треба пасти под утицај Јутјуб прегледа, јер то је грешка коју већина сада ради. То је храна за его, која се лако може купити. Једна доза самокритичности је императив. Човјек да искрено препозна своје недостатке и ради на њима, не би имао времена да говори о туђим недостатцима.
Коме највише можете захвалити за свој успјех?
– Највећа захвала увијек првенствено иде драгом Богу који ми је све дао с разлогом и који је највећи ослонац и подршка. Постоји један човјек којег увијек спомињем и с којим најдуже радим. То је Армин Музаферија. Свирамо заједно добрих шест година и више смо од колега. Имам два брата. Један је Фатмир, а други је Армин. Захвалан сам њему и његовом менаџеру што је препознао и дао шансу једном младом музичару из Брчког који се лавовски борио да направи нешто. Пропутовали смо свијет, имали толико дивних концерата по свијету да више и не знам број. Дијелили смо и дијелимо све. Од луксузног хотела у Турској, па све до неког хостела у забаченом крају Њемачке. Јели смо од паштете на бензинској пумпи у Верони па све до паелле и свјежег лососа на плажи у Валенсији. Мало је двадесет листова да опишем наша путовања, као и да напишем колико тог човјека волим, цијеним, и колико сам захвалан на свему.
Која мјеста на којима сте наступали највише памтите?
– Толико је прекрасних мјеста гдје ме музика одвела. Ако морам да издвојим неколико, онда је то дефинитивно фестивал у Валенсији, гдје смо имали времена и да посјетимо Алхамбру, обиђемо комплетну Валенсију и пропутујемо Шпанију. Затим, ту је турнеја по Америци и посјета Сан Франциско Golden Gate мосту, као и посјета осталим знаменитостима које остављају без даха. Калифорнија има посебно мјесто у мом срцу. Затим посјета Grand Canyon, путовање по Аризони, посјета Флориди и фебруарско брчкање у ђакузију у 22:00 сата увечер. Издвојио бих и прекрасне концерте у Паризу, Верони, Норвешкој, Истанбулу. Ово су само неке успомене које остају за живота.
Ваша супруга Наида такођер је завршила музичку академију. Јесте ли се Вас двоје тако и упознали?
– Ми смо се упознали случај(НО), јер ништа није случајно. Био сам на турнеји с Армином и имао сам неколико дана одмора у Сарајеву. Видио сам да је једној лијепој дјевојци коју имам у пријатељима рођендан. Одважио сам се и честитао, у нади да ћемо и почети неки разговор. То се и десило. Договорили смо да изађемо на кафу и, ето, остало је хисторија. Тако сам упознао љубав свог живота.
Колико често имате прилику заједно наступати?
– Барем једном мјесечно имамо један заједнички наступ. Наравно, ако ја нисам на некој дужој турнеји. То је супер осјећај, разумијемо се јако добро музички, што увијек резултира одличним наступом.
Колико је битно повјерење између двије особе да би се одржала једна веза или брак?
– Искреност и повјерење су дефинитивно кључ здраве везе. Затим бих ту додао и хумор. Битно је стремљење ка истим циљевима у животу. Често волим да се зезам и шалим што је њој супер, и увијек ужива у мојим глупостима. Посао којим се бавим је тежак, иако неко мислио другачије. Много времена сам на путу, када сам кући имам обавезе према извођачима у смислу да морам учити нови репертоар, затим ту су моје ауторске композиције на којима радим. Ако имате особу која не схвата да се с инструментом често мора провести пуно радно вријеме од осам сати, онда то није то. Моја Наида све разумије, и увијек ме орасположи својим најукуснијим јелима.
Како је изгледало ваше вјенчање?
– Као и свако друго вјенчање. Да нема фотографија, све би било у магли. Много ствари се морало организовати, и баш је то било стресно. Много стреснији од пуцања жице на позорници пред 10.000 људи, вјерујте ми. Још смо ми имали скромну свадбу. Свака част људима који праве мегаломанске свадбе за хиљаду људи.
Родитељи сте. Имате дјевојчицу. Колико су се сада Ваше обавезе промијениле?
– Када то мало биће дође, све се мијења. Обавезе се нису промијениле, него само смо преуредили приоритете. И даље је све исто, само што је Иман сада ‘’украла схоw’’ и све се врти око ње. Хвала Богу на овом поклону. Када сам је први пут узео у наручје, осјећао сам се као да су се све љубави свијета слиле у једну ријеку. Могу вам писати романе, али ниста није довољно добро да се опише тај осјећај.
Бисте ли вољели да и Ваша кћерка крене музичким стопама?
– Првенствено је битно да је она сретна и задовољна шта год радила у животу. Али ако одабере музику, нећу имати ништа против уколико је то здраво бављење музиком, далеко од кафана, клубова, жуте штампе и балканских музичких такмичења. Дакле, здраво бављење музиком као умјетности, далеко од музичког конзумеризма.
Колико је битно остати свој у послу којим се бавите?
– Најбитније је остати свој и досљедан себи. Ту смо сви сагласни. Али, много њих поклекне под притиском комерцијалног бављења музиком због брзе зараде и популарности. Нисам никада савио кичму пред тим трендом, нити ћу. Ако не будем имао друге опције, радије престајем да се активно бавим музиком, него да умјетност гледам кроз призму колико је бакшиша на свирци и да сматрам да је то остварење неког сна. То је можда добра финансијска прилика, али миљама далеко од умјетности. Далеко од тога да сматрам да умјетник мора бити сиромашан с дуговима до грла, већ сматрам да праву умјетност треба његовати годинама и да она расте и сазријева у човјеку. Њу не треба тражити по свадбеним весељима. То је апослутно моје мишљење које не покушавам наметати било коме.
Рођени сте и одрасли у Брчком, но с породицом сте се доселили у Сарајево, зашто?
– Свугдје у свијету музичари и други људи који се баве било којом врстом посла селе у већи град ради остварења неког већег циља, јер им је родно мјесто постало премало за све оно чему теже. Тако сам и ја размишљао и нисам се покајао. Сарајево је најбоље што ова држава нуди, те сам до сада остварио оне циљеве којима сам тежио. Сарајево ми је пружило више посла, многа познанстава и многе сарадње. Нисам се покајао.
Имате ли неку неостварену жељу или су Вам се све испуниле до сад?
– Човјек снива, а Бог одређује. Мислим да је најбитније поставити реалне циљеве и трудити се да их оствариш. Још битније је ствари назвати правим именом. Под тим сматрам заваравање куповином прегледа и плаћање новинских чланака. Многи су себи створили привид од каријере од које нема неког дугорочног задовољства. Не треба бити скромам, али треба бити реалан.
Изузев у музици у чему још онако истински уживате?
– Уживам као и сваки нормалан породичан човјек у провођењу времена са супругом и кћеркицом. Волим посјетити родитеље, дружити се с братом, проводити вријеме с Наидиним родитељима, које такођер зовем мама и бабо. То су дивни скромни људи. Уживам у истраживању нових музичких жанрова и покушавам да извучем из њих оно што би мени користило на музичком путу. Волим да читам. Највише дјела Георгеа Орwелла и Франза Кафке.
Ко су Ваши пријатељи и дружите ли се с колегама с јавне сцене?
– Наравно. Кроз пројекте се дружим, ручам и испијам кафе с многим колегама. Увијек је задовољство попити кафу са Армином, попричати о нашим новим пројектима. Волим пити кафу са мојим драгим Халидом Хајдуковићем, продуцентом и власником Sound ART Студија у Сарајеву. С њим имам милион тема, волимо истраживати музику, бити у току са свјетском музичком продукцијом а и заљубљеници смо у „Apple“ производе, тако да имамо милион тема.
Који су Вам наредни планови?
– Радим с Армином Музаферијом на новим пројектима, планирамо наступе за период који слиједи, затим завршавам и другу инструменталну композицију за коју ћу радити спот, ако Бог да. Имам наступе са супругом, радим пробе и снимања с другим извођачима и упоредо с њима планирам неке пројекте. Све је у знаку љубави и музике.
(azra.ba)
