Marta Mihajlović: Brčanka na putu uspjeha u Budimpešti

Učenica Srpske gimnazije Marta Mihajlović tokom cele školske godine sprema se za prijemni ispit na Medicinskom fakultetu u Budimpešti. Prijemni je zahtevan, ali ona ne posustaje, pišu Srpske nedeljne novine.

U dnevniku su sve rubrike ispunjene peticama, a tokom školovanja je dobila i brojne pohvale.

Martino vreme je potpuno isplanirano i ona za sada i ne stiže da razmišlja o umoru. Ne zna šta je to dosada. Obnavlja i proširuje gradivo iz biologije i hemije, polaže viši nivo engleskog i nemačkog, a odmara se uz neku lepu knjigu.

Ona je pravi primer da se sa dobrom organizacijom može puno postići.

Kaže da su joj tri stvari u životu najvažnije, a to su: ljubav, vera i nada. A, život po jevanđelju je započet u njenoj porodici. Marta je drugo od petoro dece porodice Mihajlović. Rođena je u Brčkom, šest godina po završetku rata u Bosni koja se još uvek oporavlja od posledica. Jedna od njih je i sve masovniji odlazak mladih u svet.

Marta je odrasla u svešteničkoj porodici, gde se poštuje vera, tradicija i običaji, a deca su vaspitavana da cene trud svojih roditelja. Sve najlepše vrednosti Marta je dobila u domu oca svog koji joj je često govorio: „Marta, Marta! Brineš se za mnogo, a jedno je potrebno”, aludirajući na epizodu o Isusovom životu u Lukinom jevanđenju.

Vredna i otvorena za nova znanja iz raznih oblasti, ona je tokom osnovne škole i gimnazije na takmičenjima dobijala brojne nagrade. U osnovnoj školi je bila među najboljima u znanju iz veronauke, matematike, biologije, srpskog, fizike, muzičkog. U gimnaziji je od prvog dana u dramskoj sekciji, u onoj prvoj postavi, koja je pripremila predstavu „Sudbine u magli”, po romanu prof. Dragomira Dujmova „Voz savesti”.

Zahvaljujući odličnoj predstavi, Marta je sa drugarima gostovala u mnogim gradovima Srbije, a bili su i u Briselu. Puno lepih uspomena će poneti iz svoje škole, koju je sama birala. Srećna je što je bila deo razreda 12. b, koji je prepun jakih individualaca, ali je i kao kolektiv jedinstven.

O svemu ovom pričamo sa Martom.

„Približio se rastanak i srce mi je prepuno emocija. Ja sam zajedno sa drugarima iz razreda rasla i oni su mi postali druga porodica. Znali smo da gradimo svoje ličnosti, uvažavajući sve različitosti. U trpezariji smo imali svoj sto, na ekskurziji to je bio najraspevaniji kupe, zato me rastuži pomisao da se rastajemo. U Budimpešti mi je sve lepo, samo nedostaje više zelenila. Uživam da gledam nebo, vodu i zelene krošnje, i kad god imam vremena idem na Margitino ostrvo. Tamo često tražim motive za in- teresantne fotografije. Nedostajali su mi svi, a najviše sestra Marija i braća, Vasilije, Aleksa i Jovan. Svaki moj dolazak kući bio je praznik. Na očiglednom primeru videla sam kako vreme brzo prolazi, jer su moja braća i sestra bili odrasliji i drugačiji. Sa četrnaest godina sam se prilagođavala životu u đačkom domu i nije mi palo na pamet da živim privatno, da roditelje izlažem dodatnom trošku. Kada sam bila tužna, pisala sam poeziju. Tako sam ja, samo za sebe, ispisivala stihove, pretačući ono što se kao bura u mojoj duši dešavalo”, priča nasmejana, dugokosa devojčica Marta.

Želimo joj da ostvari svoje snove, uvereni da će jednoga dana biti odličan lekar.

Marta je primljena na Medicinski fakultet Univerziteta Semmelweis, a trenutno iščekuje odgovor stipendije Hungaricum.

 

 

 

(Slavica Zeljković – Srpske nedeljne novine)

Ostavi odgovor

Unesti Vaš komentar
Upišite Vaše ime