Позната је фраза да је у рату прва жртва истина.
Судећи по активностима усклађеним са овом сентенцом, једном дијелу босанскохерцеговачке јавности просто је жао што је грађански рат у БиХ завршен. Настављају да безочно лажу, ваљда се поводећи гебелсовштином, да ће хиљаду пута поновљена лаж постати истина.
Том сентенцом поводе се организатори скупова у бројним градовима, који већ скоро деценију носе “бијеле траке” око руку, сјећајући се маја 1992. године и почетка рата у Приједору. Према њиховој “истини” која је прва страдала у рату, Муслимани су морали носити бијелу траку. За ту тврдњу, колико неутемљену, толико и врло опасну, ни 26 година након рата нема ни једног материјалног доказа.
Ни у једном процесу вођеним пред Хашким трибуналом који се тицао евидентних и страшних злочина почињених над Бошњацима у и око Приједора, нема ни ријечи о “бијелим тракама”. За те злочине више Срба из Приједора је одговарало. Неки још окајавају гријехе у затвору. Правда је стигла одговорне.
Ту лаж о “бијелим тракама” алхемичари из СДА покушавају да представе као истину. Ауторима овог галиматијаса, то наравно не смета и стално је понављају рачунајући на кратко памћење. Са том лажи, солидарисали су у више градова, па и у Брчком. Неуки плебс заведен политичком лажи, не треба осуђивати. Они излазе на окупљање како би били примјећени од партијског естаблишмента и на тај начин завриједили који бод у потрази за ухљебљењем на државним јаслима.
А политичке елите ради опстанка на власти настављају да продукују лажи и страх. Бошњачке истрајавају на матрици о епском страдалништву Бошњака, српске о наводној угрожености Републике Српске, док хрватска елита подгријава причу о угрожености најмалобројнијег народа и тисућљетних еуропских вреднота које они баштине и дијеле остатку БиХ. Заправо је ријеч о економској кохабитацији политичких елита и њиховим заједничким материјалним интересима.
Алхемичари из СДА осим ових, шире и локалне лаже. О једној смо читали недавно на брчанским порталима, према којој је Фонтана “Младости” била порушена 1992. године.
Аутори те лажи су из Пододјељења за архив у Влади Брчко дистрикта БиХ. Зашто је то написано у писаном појашњењу Екмечићеве рибице, потпуно је јасно. Аутор те скарадности и лажи очито је желио да представи све који су од 1992. до 1995. године преживјели свакодневно гранатирање у Брчком као варваре.
И није неочекивано то што је такво штиво изашло из те кухиње. Срамота је што се нико од званичника из Брчког није огласио поводом те лажи. Као што се нико од званичника брчанских барем из реда српског народа није огласио поводом лажи коју су млади СДА носећи „бијеле траке“ промовисали на брчанским улицама.
Можда идеолозима СДА није још јасно да је историја озбиљна наука. Свако је пише према дневнополитичким потребама, не уважавајући документа, изворе, временску дистанцу. Ваљда суочени са својим медиокритетством, покушавају себи завриједити неко “повијесно” мјесто у свом јату.
Зато се на овом простору историја тако трагично и понавља. Заснована на лажи, таква историја обично пробуди најопасније пориве. На Балкану нажалост није учитељица, већ много чешће мучитељица живота.
