Још у млађем школском узрасту са сестрама кренула сам на тренинге одбојке.
Као неко ко потиче из малог села као што је Обудовац, не преостаје ти много избора. ЖОК „Црвена Звијезда“ и припреме у клубу никада ми нису тешко падале, вољела сам трчање. На школским кросевима са наставником и одбојкашким тренером Миленком Перушиновићем освајала сам значајне резултате на школским, општинским и регионалним такмичењима. Много је анегдота везаних за та такмичења из школског периода са наставницима. Закључне оцјене из неких предмета добијала сам ако освојим 1. мјесто на том и том такмичењу. Било је занимљиво и хвала наставнику Крсти Мићићу што је препознао моју љубав према спорту и тако ме често мотивисао.
Сада када погледам, због трчања никада плакала нисам, док због одбојке, много суза је протекло.
Одбојком сам се активно бавила све до факултета. Због повреде кољена на одбојкашкој утакмици и саме операције и опоравка, морала сам да се посветим факултету и да напустим одбојку.
Као неко ко је од малих ногу у спорту, био је то један од тежих периода. Без тренинга, дружења, утакмица и саме обавезе да тренираш 3x седмично. На срећу моје тражење у неким другим рекрацијама и могућности са повредом кољенена окренуло је се све 2014. године.
Те године у парку у Бијељини упознала сам фантастичну екипу „Бијељина трчи рекреативно“ који су ме и увели у свијет трчања који сада живим. Немогућност и страх због повреде кољена дуго ме је пратио. Као и свако ко уђе у свијет трчања, крене са неким мањим километражама па све до свог првог полумаратона.
У ових 5-6 година колико се бавим трчањем, било је много лијепих трка. Са „Бијељина трчи рекреативно“ проживљела сам један од љепших периода током студирања, стекла пријетаље за цијели живот.
Током свих ових година колико се активно бавим трчањем, све се промијенило по повратку у Брчко. У прољеће, 2019. године са Жељком Новаковићем и Матијом Иваковићем улазим у свијет трејл трчања. Жељка сам познавала од раније, заједно смо трчали многе цестовне трке, док Матију нисам познавала. Момци су покренули те године прву трејл трку у Брчком, тачније на Мајевици код Горњег Зовика. Заједно са њима ушла сам у организају трке и те исте године покренули смо први Тркачко-рекреативни клуб „Мајевица“ у Брчком.
Енергија истомишљеника и љубав према природи када се уједини чуда ради. Са клубом и фантастичним људима из клуба покренули смо многе активности. Од чишћења Мајевице до уличних трка у марту „Осмомартовска трка“ и хуманитарних трка у децембру „Трка Дједа Мразова“, као и сама трка „Мајевица трејл“ у септембру као центар окупљања.
На велику жалост, већином свих, 2020. година остаће упамћена као година „корона вируса“. Многе активности и дешавања остала су нам ускраћена и стављена под забрану.
Слободно могу рећи да су за мене 2019. година и 2020. година за моје личне резултате од великих значаја. Тих година посветила сам се више и озбиљније трчању.
У новом клубу, да кажем, матичном ТРК „Мајевица“, упознала сам нову енергију и другачији приступ самом тренирању и бављењу трчањем. Од Јурице до Стефана, Богдана, Капура, Матије, Жељка, Златка (…) самог микса енергије и разлике у годинама и самом начину живота, много тога сам научила и примијенила на свој живот и тренирање.
Као неко ко се заиста бави рекреативно трчањем и не посвећује толику пажњу исхрани, и програмираним тренинзима, мој клуб и ја смо презадовољни личним достигнућима која постижем на тркама, било да је у питању цестовна трка или брдска трка.
Све је почело од „Видовданске трке“ у Брчком гдје сам имала добро вријеме, па преко „Винковачког ценера“ 2020. године, гдје сам оборила свој лични рекорд (47 минута) и заузела 1. мјесто у женској конкуренцији. У Бања Луци на „Спринг трејл“ такође сам имала добро вријеме гдје сам у женској конкуренцији заузела 2. мјесто. На „ Козара трејл“ , 11км истрчала сам за 1:18:49 и тако заузела 2. мјесто. И није прича потпуна, ако не поменем бар један полумаратон. Поред Београдског полумаратона, један од дражих ми је у Мостару, 2021. године. Прелијепа трка, град и прича „Хопе – Мостар халфмаратон“.
„Смијеши се, платила си да трчиш“ и „Оде тако једна рекретивка, оде и освоји медаљу“, ово су ми неке водиље на свим тркама. Не бавим се бројем трка, бројем истрчаних 5К, 10К, 21К, заузетим постољима. Највећа срећа и задовољство јесте у броју људи којих сам упознала на тркама. Могла бих овдје писати о градовима и тркама које сам обишла, али бојим се да бих нешто изоставила.
Овај текст се и десио захваљујући другу Феђи и његовој трци у Коњицу и самом Ерсану из „Моје трчање“ што је запазио моје резултате на тркама.
Вољела бих и радим на томе, то је моја мисија, да људе мотивишем и покренем да буду у покрету. Као неко ко ради са дјецом већ трећу годину у школици спорта „Olympic kids“, са колегама радимо на томе да сву дјецу укључимо у спорт и пружимо сваком дјетету могућност да своје таленте развију и потешкоће у развоју превазиђу. Спорт је један моћан „алат“. Дјеца раде оно што виде и чују. Драго ми је када видим да дјецу мотивишем да се баве спортом.
У марту ове године покренула сам „Olympic women“ – фитнес миx за жене. У доба када је све „стало“ због вируса, ја сам се усудила и слободно могу рећи успјела у својој мисији. Окупила сам заједницу жена која тежи ка здравом животу и значају „буди у покрету“.
Мислим да нема ништа љепше када те комшије у 7х ујутро поздраве и питају: „Како можеш на трчање?“, „Одакле ти воља?“ , а већ кроз пар дана видиш их како иду на трим стазу или на бициклу кроз осмијех пут ријеке Саве. Заиста, људима је мало потребно да их покренете. Нешто на шта треба да пазимо је то да бирамо окужење и да обраћамо пажњу на позитивну причу. Да би у нечему успјели и себе мотивисали треба да се окружите добром енергијом и усмјерите своју енергију ка својим остварењима.
У септембру ТРК „Мајевица“ организује 3. Мајевица трејл, неке од жена које тренирам, пријећиће са мном својих првих озбиљних 7км. Треба да тежимо да људима будемо инспирација и да вјерујемо у њих и гурамо их да излазе из својих зона комфора.
Мајевица је наше благо, много ми је жао што људи не користе своје окружење и потенцијале који им се пружају, него само се жале и негодују на државу, град и власт. Конкретно у Брчком на срећу има људи који користе своја блага и људе из своје заједнице покрећу на кретање. „Клуб Љубитеља Природе“, ТРК „Мајевица“ људи из ПД „Гранаш“ слободно могу рећи једни су од ријетих који Мајевицу користе у пуном потенцијалу. Срећна сам што сам дио здраве заједнице.
Као што видјех на једном натпису на Београдском маратону: „Није све у ногама. Много је више у срцу и глави“.
(Jelena Jovanović/trcanje.net)
