Да ли овдашње власти уопште желе потпуно законско уређење располагања буџетским новцем? Или им одговара систем пун “рупа у закону”, тако да могу, кад се под притиском јавности, једна затвори, они одмах прећи на другу? И наставити пљачку? А из јавног разоткривања еклатантног случаја масовне системске корупције “испливати” оптужбом и пресудом – представнику мањина?
Нешто је више од двије године од како је, у акцији кодног назива “Ефекат” Полиција Брчко дистрикта ухапсила посланика Скупштине Дистрикта Ћазима Дечаја, због постојања основа сумње да је починио кривично дјело “Злоупотреба положаја и овлаштења”.
Тужилаштво Дистрикта почетком 2021. против њега подноси тужбу, а Основни суд га, у за наше услове (у којима се овакви процеси отегну годинама) прилично ефикасном поступку, осуђује на четверогодишњи затвор и одузимање имовине у вриједности 131 хиљаде КМ коју је стекао кривичним дјелом, те му је на пет година забрањено да обавља посланичке дужности у Скупштини Брчко дистрикта. У мају ове године Вијеће Апелационог суда Брчко дистрикта БиХ смањило је пресудом Основног суда изречену казну, на 3 године.
Повод читавог случаја биле су злоупотребе при додјели грантова локалним удружењима грађана. Дечај је, наиме, користећи могућност коју су годинама имали посланици Скупштине Дистрикта да самостално, нетранспарентно и без икаквих критерија, дијеле буџетски новац удружењима грађана, тај новац дијелио узимајући дио себи, тј. захтјевајући од оних којима би га додјелио да му дио новца врате.
На тај је начин, у 2018. и 2019. години, само Дечај подијелио више од 650 хиљада КМ различитим удружењима, од којих је половина основана само неколико мјесеци прије добијања гранта и о њиховом раду се ништа не зна, нити су их новинари ЦИН-а који су тада истраживали ову тему пронашли на пријављеним адресама.
При томе, пошто је ова коруптивна пракса нетранспарентног дијелења буџетског новца била правило а не изузетак, односно, пошто је била системска аномалија – буквално смишљена за куповање гласова посланика при гласању о буџету Дистрикта (дакле, легализована корупција!), Дечај је ваљда мислио да је то нормално и да је масовношћу учествовања у тој неприхватљивој пракси он потпуно заштићен (“Па, сви краду”), па је о томе шта ради са буџетским парама чак отворено причао новинарима.
Дачај је тада јавно признао да је, захваљујући грантовима које је дијелио, добио 384 гласа на изборима, што му је омогућило да као представник националне мањине по трећи пут освоји мандат у Скупштини и да поново буде дио владајуће скупштинске већине и близу буџета и могућности његовог крчмљења.
Но, Дечај је био тек један у маси. Центар за истраживачко новинарство је, наиме, крајем 2019. открио да су “скупштински заступници новац грантова користили како би подмићивали своје пријатеље и страначке колеге те осигурали гласове на изборима.”, констатујући притом да нити једна институција у Брчко дистрикту није детаљно контролисала трошење овог новца.
У јулу 2020., кад је Дечај ухапшен, портал Антикорупција је поставио питање: Да ли је он први у низу кога стиже (пре)спора рука правде или тек “жртвени јарац”? А нешто касније и упозорио да би ако све остане само на Дечају, тј. његовом хапшењу и процесуирању, то могао бити скандал унутар скандала.
Но, тако се и десило.
За вишегодишњу, мање-више отворену, корупцији, унутар власти Брчко дистрикта, у вези са вишемилионским буџетским средствима за непрофитне организације (око 11 милиона КМ годишње), којим су дискреционо располагали посланици владајуће већине (“нема јавног позива, нема критерија, нема правила”, прокоментарисао је један од њих), ухапшен је и процесуиран једино посланик који је у локалном парламенту – представник мањина. И самостални кандидат.
Дакле, нико од припадника “конститутивних народа” и чланова владајућих странака.
Хапшење и процесуирање Ћазима Дечаја, своди се тако на безначајно процесуирање једног ситног криминалца из политичког миљеа, док је читав случај, због изостанка очекиваног наставка и масовне “чистке” у политичким круговима, без икаквог дубљег друштвеног значаја и једина функција му је, заправо, глуматање институција да нешто раде поводом корупције. Но, умјесто рада, овај случај заправо илуструје стварно стање у тим институцијама и друштву. И степен заробљености државе. Дакле, зна се кога се смије а кога не.
Притом, коруптивна пракса дијелења буџетског новца на нетранспарентан начин, без адекватних критерија, и даље се наставља. Само је промијенила форму и донекле ток новца.
Притиском невладиног сектора, ОХР-а и медија, прекинута је пракса додјеле буџетских средстава непрофитним организацијама преко посланика, али се сада појављује феномен “донација” непрофитним организацијама који, по неким активистима цивилног друштва који се овом темом баве већ годинама, такође представља “нетранспарентно трошење јавног новца из разлога што област донација није нити законски, нити подзаконски уређена”.
“На нашу велику жалост, у 2022. години постоји огроман несразмјер додјеле буџетских средстава непрофитним организацијама у корист донација наспрам пројеката и програма. Сматрамо да је то погрешан пут којим је кренула Влада Брчко дистрикта БиХ и да би непрофитне организације требале у правилу добијати средства по јавном позиву у складу са чланом 59 Закона о буџету Брчко дистрикта БиХ. Оправданост додјеле донација заиста постоји, али само као изузетак у случајевима прописаним законским актима. На примјер, уколико се спортски клуб или појединац пласирају у европско такмичење, што пројектом није планирано јер се не може унапријед знати, донација је прихватљив начин финансирања. Уколико удружење из области културе добије прилику да организује изложбу или концерт који није планирао пројектом, донацијом се може обезбиједити финансирање истих. Но, и у случају спорта, и у случају културе, донација треба и мора представљати изузетак, а не правило, и мора бити законски уређена исто или слично као и додјела средстава кроз пројекте и програме“, наводи Божидар Јовић, предсједник Удружења грађана „Демос“.
Но, да ли овдашње власти уопште желе потпуно законско уређење располагања буџетским новцем? Или им одговара систем пун “рупа у закону”, тако да могу, кад се под притиском јавности, једна затвори, они одмах прећи на другу? И наставити пљачку? А из јавног разоткривања еклатантног случаја масовне системске корупције “испливати” оптужбом и пресудом – представнику мањина?
Све су то, наравно, реторичка питања, И не односе се само на Брчко дистрикт и њихов парламент, владу и партије. Одговори на та питања, наиме, већ годинама произилазе из одбијања усвајања кључних “европских” закона којим би се онемогућила или бар отежала пљачка јавних средстава, адекватно санкционисао сукоб интереса и удахнула снага крхкој правној држави. За почетак.
(antikorupcija.info)
