Da je Brčko distrikt pravi rasadnik mladih talenata, potvrdila je Isidora Đurein osvojivši prvo mjesto na takmičenju u besjedništvu „Slavoslov“.
Ove godine, jedanaesti put zaredom, manifestacija pod nazivom „Slavoslov“ održavala se tokom nekoliko mjeseci i u više faza, okupivši 144 takmičara iz 36 srednjih škola. Četvrtfinale je održavano od 15. decembra 2025. godine, dok je finale, u kojem je učestvovalo deset finalista, održano 24. maja 2026. godine u Crkvi Svetog Luke u Smederevu.
Takmičenje u besjedništvu podrazumijevalo je pisanje besjeda za svaki nivo takmičenja i njihovo kazivanje, kako bi se pokazale retoričke sposobnosti, kultura govora, te vještina izražavanja i promišljanja. O značaju ovog takmičenja i besjedništva uopšte, koje svoje korijene ima u Crkvi i učenju svetih otaca, govorio je mitropolit braničevski Ignjatije. Tom prilikom istakao je da je onaj ko je spreman da govori, spreman i za život.
Naša Isidora, koja je svoja prva slova i prve riječi naučila u našem gradu, ovim velikim uspjehom potvrdila je riječi mitropolita Ignjatija da je spremna da krene dalje.
Pored ove nagrade, Isidoru krasi i priznanje za najbolji kratkometražni film koji je režirala o slavnoj Nadeždi Petrović.
Sa željom da i ime Isidore Đurein jednoga dana bude svrstano uz ova velika imena, od srca joj čestitamo na izuzetnom uspjehu!
U nastavku, pročitajte tri Isidorine besjede.
Magarci
Noge su me nosile kao nikada pre. Imala sam deset godina i moj najveći strah bila je grmljavina. Bio je to jedan od kasnijih dana oktobra, kada je nebo kuljalo. Izašla sam iz škole i začula taj zastrašujuć zvuk. Zagrmelo je, a ja sam pod dejstvom adrenalina potrčala kako bih što pre stigla kući.
Zaustavila sam se na semaforu, iza nekog starca. Automobili su prolazili jedan za drugim, ja sam cupkala u mestu, a deda je nepomično gledao u zemlju. Posle desetog automobila se okrenuo ka meni, pogledao me u oči i rekao: Ubiće nas magarci.
O kakvim magarcima govori? Skrenula sam pogled misleći da nije pri sebi. Znala sam da ne treba da razgovaram sa strancima.
Ono što nisam znala je to da ću u ovom životu čuti mnoge stvari koje ne želim da čujem. Volela bih da mogu barem pet minuta da razgovaram sa tom devojčicom od deset godina i da joj makar malo približim grotesknu realnost koja je čeka, onu realnost za koju je nemoguće biti spreman.
,,To je onaj život, gde sam pao i ja” nije samo prvi stih Disove ,,Tamnice”, već i prvi stih naših života. To je onaj život u kojem se ljudi ne usuđuju posedovati znanje, jer već sve znaju. Sastavili su spisak pravila koja moraš ispoštovati ako želiš da vodiš ,,uspešan” život ili, bolje reći onaj dovoljno simpatičan tvojoj komšinici sa petog sprata. Svi oni će ti reći da nema hleba od umetnosti i nauke, iako u njihovim kućama oduvek stoji hleb ukraden. Oni znaju šta je za tebe, a šta nije. Znaju kako razmišljaš i kako se osećaš. ONI ZNAJU kako da isprogramiraju tvoj život u savršenu video igru, ali nikada neće znati kako da isprogramiraju svoj.
Odakle vam pravo da gurate prste u moju budućnost i pripisujete sebi Božiji zanat?
,,Što manje talenta imaju, to više imaju ponosa, sujete i bahatosti. Sve te budale, međutim, nađu druge budale koje im aplaudiraju” – rekao je nekada davno holandski filozof Erazmo Roterdamski.
Loši uzori i loše vesti su na sve strane. Svaki dan nosi novi izazov, a onaj najveći je sačuvati sopstveni razum.
Dok svi ti paćenici pokušavaju da uvuku nas mlade u kult licemerja i materijalizma, znajući da danas nije u trendu samo prodaja duše đavolu, već i prodaja duše običnom papiru ili ti novčanici, ti na sve načine pokušavaš da im izmakneš iza ugla. A taj ugao spasa nikako da dođe jer svaki novi ugao štiti novi slabić za kojeg zdrav razum više nije toliko podrazumevan.
Inteligencija svakim danom sve više postaje tabu tema, da se slučajno onaj vrlo zabrinjavajuć procenat našeg čovečanstva ne bi našao uvređenim. Oči su im u kavezima, ruke po tuđim džepovima. Svi se borimo za pravdu sve dok u slatkoj nepravdi ne ugledamo svoju korist. Izgleda da tada pravda više i ne zvuči tako primamljivo. Da li su veći problem budale o kojima Erazmo govori, ili svi oni koji im aplaudiraju?
Ne verujte ovome što govorim jer ono što je danas bilo istina, sutra će biti najveća laž. Ponekad se pitam da li ona uopšte postoji, ili služi samo kao povez za oči. Vrlo dobro znamo da će istina ostati lepa samo kao apstraktna misao.
Ali ne brinite, svoje greške svalićemo na Boga, da bismo imali dovoljno vremena da nahranimo ego koji nikada neće biti sit. Blasfemija nam je ušla u krv toliko da smo potpuno zaboravili na postojanje slobodne volje. Zaboravili smo šta znači biti odgovoran za svoje postupke i stati iza svojih reči. Šta to znači ,,ljubiti bližnjega svoga”. Šta znači osećati. Šta znači pokajati se. Sve to je u nekoj magli, gustoj magli koja se polako diže visoko, iznad planina naših grehova.
Pokušavaju da mi oduzmu glas. Pokušavaju da mi zatvore oči tako što me ubeđuju da uvek postoji gore. A ne shvataju da empatije nikada nije bilo manje. Ne shvataju da su njihove reči noževi i da su zabodeni preduboko. Čujete li me? Oni ne shvataju da su im duše utopljene u pohlepu. Ne čuju koliko je glasno njihovo neznanje, koliko je ono opasno i rasprostranjeno. Nestao je svaki oblik srama i griže savesti, obraz je već odavno uprljan. Ostade nam manipulacija, izdaja, bes, krivica. Ali nadam se da je negde, barem negde ostao čovek.
I ove noći ću razmišljati vredi li boriti se, jer tom borbom stavljaš sebe u rizik da postaneš jedan od njih. Glupost nikada nije bila intelektualni nedostatak, već moralni. Vekovima su se ljudi borili protiv zla, ali niko još nije naučio kako se bori protiv gluposti. Šta ako je ona veće zlo od samog zla?
Shvatila sam da grmljavina više i nije tako strašna. Sada, osam godina kasnije shvatam da je deda onog tmurnog dana oktobra bio u pravu. Neće nas ubiti zlo, ono će nam mnogo nauditi. Neće nas ubiti ni taj grom kojeg sam se toliko plašila, on je tu samo da nas stiša. Ubiće nas ljudska glupost, čije granice nikada nećemo spoznati.
Bio je u pravu: ubiće nas magarci.
_______________________
Megdan
Prošlog meseca sam imala jaku temperaturu. Jedne večeri sam sva iscrpljena zaspala i, kako to inače biva kada sam u takvom stanju, imala sam jeziv san.
Stojim pred džinovskim gvozdenim vratima iza kojih se čuje buka i lupam…lupam…lupam. Posle nekog vremena se vrata napokon sama otvaraju. Ulazim u na prvi pogled praznu, ali vrlo zagušljivu, turobnu prostoriju. Odjednom počinje da me obliva znoj. U tom trenutku u središtu sobe vidim ogroman okrugli sto u dimu i za njim sedam đavola. Kockaju se. Urlaju jedan na drugog, dok se staklene čaše lome na sve strane. U tolikoj galami nekako čujem oko čega se svađaju: Koji od njih će me odvesti u propast?
Potpuno zbunjena ne uspevam više da se odupirem onom teškom vazduhu i počinjem da se gušim u kašlju, i tako privlačim njihovu pažnju. Odjednom, tenzije u sobi se spustiše. Nastade tajac. Svih četrnaest urokljivih očiju uperene u mene. Jedan od njih počinje blago da se osmehuje i rukom mi pokazuje da priđem stolu, dok ostalima izgovara reči: ,,Evo je”. Dok bojažljivim korakom polako prilazim grupi, onaj isti rogati nastavlja da se obraća prisutnima za stolom: ,,Ne brinite, nema potrebe za panikom. Ne mi, gospodo, već ona. Ona će sebe odvesti u propast.”
Šekspir je rekao da je pakao prazan, da su svi đavoli tu, među nama, a mene već duže vreme muči misao da su se svi oni zapravo sakrili u nama. Zasedaju za velikim okruglim stolom u zagušljivom, turobnom dimu i kockaju se sa našim sudbinama. Odlučuju koji od njih će nas odvesti u propast…A možda upravo mi sebi kopamo kanal koji do propasti vodi. Ne hranimo dušu, već dušom pokušavamo da hranimo one koji je najviše prljaju.
Probudite me ujutru rano i odvedite me na najbližu pijacu, na tezgu koja prodaje maske. Treba mi maska po imenu ego.
Osećam se kao Ikar koji i dalje pokušava da dodirne nebesa. Zašto će umeren let, dovoljno udaljen i od sunca, i od vode uvek zvučati mnogo strašnije od leta preblizog suncu? Zašto me više plaši prosek nego pad na dno?
Kažu da ko visoko leti, nisko pada ali ne razumeju da je Ikar jedan od retkih koji su barem na trenutak zaboravili na rizik. Na jedan trenutak bio je visoko, okupan toplim zlatom na azurnom plavetnilu misleći da je uspeo. Oni ne shvataju enormnost tog trenutka jer u njemu nije postojala granica. U tolikom prostranstvu neba nije postojalo mesto za sumnju i strah. Čak i dok je padao, bio je na vrhu jer je znao da je na neki čudan način ipak uspeo. U bestežinskom stanju spoznao je činjenicu da se barem usudio – a to je ono što drugi smrtnici nisu mogli. I to mu je možda bilo dovoljno: ropstva više nije bilo. Da li je iz Ikara vrištao ego, ili je to samo bila želja za slobodom za kojom svaki čovek žudi?
Zemlja je prepuna ruševina carstava koja su nekada verovala da su večna. Tako i mi: uporno zaboravljamo da smo od praha postali i da ćemo se u prah vratiti.
Vosak se mora otopiti, znam, ali oči su i dalje gladne, a ego večno nezasit, želi ono što niko ne može imati. Svako će mi reći da je to pogrešno, ali niko neće razjasniti kako da skinem masku i pogledam u oči sve nesigurnosti koje su se uvukle pod kožu, a mnogo ih je.
Kada ti svaki drugi grešnik nacrta metu na čelu, ti si jedini koji će neumorno pokušavati da tu metu obriše. Šta ako je ego samo odbrambeni mehanizam čoveka koji se bori sa onom najvećom ,,kletvom”: ,,kletvom” da ostaneš sam sa sobom? Od svih i svega ćeš pobeći, ali od sebe – nikada.
Svi oni će otići, zalupiti vrata, zaboraviti tvoj glas i boju tvojih očiju. Ali ti ostaješ osuđen na dobro poznati odraz u ogledalu, osuđen na to da svaku ranu, pa i onu najdublju osetiš na svojoj koži. Osuđen da buljiš u prazan plafon svoje mračne sobe dok se utapaš u strahu od svojih misli, jer ničije misli nisu tako glasne. Tada maska dolazi kao uteha i rešenje, ali samo privremeno. Jer ego je zabluda: srce se ne leči tako što na njega staviš masku. Ipak, ponekad je to jedino što umem.
Zato vas još jednom molim: odvedite me sutra na najbližu pijacu, na tezgu sa maskama. I kupite mi tu prokletu masku. Kupite je i zaustavite ovaj teror. Ućutkajte ova brbljiva usta koja izgovaraju sve ono što ne želim čuti, jer se plašim da ono što čujem moram i da prihvatim, a prihvatiti – to je najbolnije. Lakše mi je da mažem sebi oči jer znam da ovom boju kraja nema.
Da…kako je to lepa stvar. Kraja nema jer sve dok je glava na ramenima, na megdan će se i dalje izlaziti.
Ono čega đavoli za okruglim stolom nisu bili svesni je da je telu lako nauditi, ali put do duše, onog najčistijeg što nam je podareno od Boga, i nije baš tako prost. Duša čak i iz najoštrijih kandži može izaći netaknuta. Jer ako je onog dana grobnica ostala prazna, onog dana kada je život pobedio smrt, tog dana pobedili smo i mi. Svi mi očajni, svi mi grešni, svi mi koji se svakoga dana i noći otimamo iz ruku hladnog zla shvatismo da nema smisla tražiti Živoga među mrtvima. Bio je to dan kada je smrt mogla sahraniti jedino sebe samu. I sve dok je duša jednog grešnika toga svesna, za njega će uvek postojati nada.
Uskoro ću iskopati svoju raku i napraviti svoj kovčeg, ali ne za onaj dan kada umrem, već za dan kada ću sahraniti svoj ego – negde duboko, tamo gde ga niko neće pronaći, a zajedno sa njim i strah od onog okruglog stola i njegovih malicioznih, propalih kockara. A do tada? Vidimo se na megdanu.
_______________________
Drekavac
Petogodišnja ja stojim na ulazu u dnevnu sobu i sa posebnim oprezom posmatram mamu kako ide ka vratima našeg mračnog špajza da bi uzela teglu krastavaca. Gledam taj mali špajz i sa velikom nelagodom slutim. To je samo obična ostava prepuna nekakvih tegli i šerpi, metli. Nema tu šta da me plaši, zar ne? Pa, u mojoj glavi to baš i nije bilo tako.
Kažu da sam bila dobro dete, nisam pravila neke velike probleme ali, kao i svakome, dešavalo se da budem neposlušna. A kada bi ta neposlušnost prešla granice, moj tata bi pomenuo ime od kog mi se dizala kosa na glavi: drekavac. Dok su drugu decu plašili babarogama, policajcima i čime već ne, moj glavni problem bio je stvorenje iz slovenske mitologije, nalik karakondžuli.
,,Čuješ li? Eno, šuška u špajzu. Vreba nemirnu decu.” Tako je tata govorio, a mama ga je opominjala da prestane da me plaši. Onda bi svi počeli da se smeju, a ja bih ostala ozbiljna jer me, naravno, te priče nimalo ne plaše. To su priče za malu decu, a ja nisam mala. Ipak, i dalje bih pri svakom prolaženju kroz dugačak hodnik zurila u misteriozna vrata špajza i u strepnji zamišljala najgori scenario. Šta ako se vrata otvore i iz tame zasijaju dva crvena oka dok se čuje jezivo kreštanje?
Sve dok postoji i raste, čovek se menja, a u svim tim promenama će se jednom zaustaviti i shvatiti da u špajzu više ne čuči samo drekavac. Sada je tamo, pored njega, mnogo toga goreg. Sada su tu i laži i obmane, i pohlepa i sujeta i sve ono što te tera dublje u bezdan.
Tu, pored, stoji i jedno ogledalo, da te podseti na jedinog protivnika koji će ti izaći na megdan. A megdan je večno krvav jer se na njemu boriš sa najsurovijim protivnikom kog ćeš ikada sresti – sa sobom. I niko ti nije rekao koliko traje borba i da li ona uopšte ima kraj.
U špajzu me čeka i krivica. Za sve ono što sam zgrešila delom, rečju i mislima. Za sve one koje sam povredila svesno i nesvesno. Za sve ono što sam rekla, a nije trebalo, ali i za ono što nisam. Jer nekada je najveći greh ćutati.
,,Hm…da…sve je u rukama čovekovim, a sve mu ispred nosa umakne samo zbog kukavičluka…to je aksiom…I zanimljivo je čega se ljudi najviše boje!…Novog koraka i svoje nove reči najviše se boje…” rekao je Dostojevski.
Mnogo toga se promenilo u špajzu, ali je jedna stvar ostala ista. Jedan njegov stanar je tu stalan, a to je strah. Zato vrata ne smeju biti otvorena.
Elem, da se vratim ja na drekavca. Kada sam malo porasla počela sam da istražujem više o tom biću. Postoje različita predanja koja objašnjavaju njegovo postojanje, neka malo manje jeziva, a druga poprilično morbidna. Ono najzastupljenije verovanje kaže da drekavac napada ljude kasno u noći tako što im skoči na leđa, a onda ih tera da ga nose i tako hodaju svuda unaokolo, po celu noć, sve dok se prvi petlovi ne oglase.
Ta priča mi tako groteskno liči na ovaj život u kojem svakodnevno koračamo sa teškim zlom na leđima koje kao da želi svu krv da nam ispije. I to zlo voli da zarije svoje kandže duboko u tvoju kožu, i tako te tera da slepo koračaš kroz mrak, a tebi se sve više čini da se oni petlovi, vesnici jutra, nikada neće oglasiti. Zlo na leđima, a oko vrata strah koji je tu toliko često da je počeo ličiti na nekakav nakit – na ogrlicu koja te steže. Počinju da te bole noge, ali i srce. Teret nikad teži, a tvoja kičma sve slabija.
Uopšte nije važno da li verujete da drekavac postoji ili ne. Važno je da osvestite da smo svi u istom problemu. Svako od nas robuje strahu sa očima zalepljenim za vrata iza kojih je nepoznato. Ta vrata su zapravo ogledalo očiju, mojih očiju, iza kojih se krije tama koju još nisam spoznala. Svako od nas misli da je on jedina žrtva i zaboravlja da zlo u stvari ne bira. Zato borba treba da nam bude najvažnija. Uporno potiskujemo činjenicu da tuđi greh vrlo lako može postati naš, jer pred Bogom nismo svi isti, ali smo svi jednaki.
Verovatno se pitate koji je smisao te borbe o kojoj toliko pričam. Ako joj već nema kraja, to znači da je u njoj nemoguće pobediti. Pa zašto onda boriti se?
Možda je sama borba zapravo pobeda. Otpor je pobeda. Prepoznati zlo i svesno odbiti da ga pratiš je prava pobeda.
Zaboravila sam da vam kažem da se najstrašnija stvar zapravo nalazi ispred vrata špajza. Ispred te čeka izbor: da li ćeš ući unutra i postati deo onoga što te ubija, ili ćeš zbaciti drekavca sa svojih leđa i pokidati ogrlicu koja te davi? Izbor je samo tvoj.
I dalje, ponekad, čujem vrisku drekavca ali se više ne plašim toliko jer znam da ona nikada neće biti glasnija od Božijeg šapata. Smestite me u taj mrak još bezbroj puta, ali znajte da će me iz njega uvek izvlačiti ista misao: otpor je pobeda.
