Срео је недавно вук лисицу у брезовој шуми, тамо иза села. Лија се, бог зна, како уплашила.
Зна да вук има гадну нарав и чим га је угледала почела је да бежи. Вук је био нешто добре воље и пожелео је да се игра. Уз то и да чује шта о њему мисле друге животиње. Брже-боље зове лију да не бежи већ да попричају као стари суседи.
Седоше они тако на једном пропланку. Лија, превејана мудријашица поче да прича оно што зна. Пазила је да се не излаже каквом ризику који би променио вукову ћуд, због чега би се могла преселити.
„Знаш шта вујо, добар си ти сусед. Тако се прича у шуми. Али ти не ваља што понекад волиш да заобиђеш истину. Знамо ми да си у животињском шумском савету, да си важна животиња, али понекад претерујеш. То ти медо врло озбиљно узима за зло. Ја сам га ономадне чула како прети да ће све животиње сакупити и да те неће више бирати у савет. Усправио се на задње ноге и љутито говори како си свима и свакоме давао шумску земљу у закуп и да си од тога сам узимао лову. Никоме ниси делио. И немој да говориш ко ти је ово рекао, могу награбусити“, сва важна говори лија.
Вуја се почеша шапом иза десног ува , мало се накашља и поче да се брани.
„Ма знаш лијо, ми у шуми морамо да се мењамо. Не можемо више свакога ко наиђе да пустимо слободно да каки где хоће. Доста је тога било. Ови што су то до сада радили, баш су нам шуму унаказили. Иако сам им лепо говорио да поштују шумски ред, нико не прави нужнике, каке по целој шуми. Ја сам пре два дана из једног шумарка гледао меду како је угазио у гованце и био је баш љут. Хтео сам да му помогнем да очисти шапе, али нисам смео да се јавим. Зато би добро било да нико више не прави срања у шуми“, охрабрен својим лепим речима, самозадовољно збори вук.
Лија, мудрица мала, замахну репом и отера муве које су је напале. Похвали вука за његову маштовитост и разборитост.
Посебно јој се свидело то о уређењу шуме. И вујина идеја да више не дају да свако каки како и где жели. И она је пар пута због потере ловачких паса, у трку вршила велику нужду, што су јој је касније приговарали. Једном се чак оклизнула на нечију нечист, али је успела да побегне потери. Тада се крила у неким тешко доступним шумарцима. Због того што је какила, остале животиње су јој једно време забраниле да учествује у животињском шумском савету. Искусила је она те дисциплинске мере које је нарочито потенцирао меда.
„Вујо пази се, знаш да је медо строг. Непоткупљив на мало. И намћораст. Јој, само кад се сетим како је тукао твог брата вујицу зато што није отишао да му донесе свеже воде са извора у Јеловику. А он није смео да оде на извор. Било му забрањено. Ух. И сад се тресем од страха“, као згрожена неправдом која је учињена вујином брату, прича лија.
Вујо плану, увређен што га због олињалог врата и пребијене задње леве шапе,ретки још уважавају. Посебно мрзи оне што знају какав је, био кад је тек дошао у ову шуму. И како га матори становници шуме нису баш ценили и уважавали.
„Ма пустио сам ја њих да уређују шуму. И шта смо добили. Е неће моћи тако. Сад ћу ја овако стар да формирам нови шумски животињски савет , јер доста сам њима попуштао. Нема тога више. И шта ће медо мене да избацује из шумског већа. Избори ће показати ко ће из шуме. За сад ћу ја уређивати шуму. Нема градње без нужника. Мора се знати где ће се срати. А то одакле сам ја дошао, шта их брига. Да су без мене знали, не би ја уређивао шуму. Биће како ја кажем“, рече врло узрујани вуја.
Види лија да се вујо озбиљно наљутио , лагано покупи реп и шмугну у шумарак. Док се вуја чешкао, већ је била изван опасности да је може стићи.
Гегајући лагано је одмицала низ шуму уверена да се овде још дуго неће знати ко ће где правити нужнике за малу и велику нужду. Све док некоме из велике нужде, не дође из дупета у главу.
НАПОМЕНА:
Свака сличност са брчанским урбанистичким решењима је намерна.
(Т.У./nula49.com)
