На имање у Рашљанима код Брчког, гдје га је 17. августа 1944. године испод шљиве родила мајка, Изет Дедић, данас 74-годишњак, вратио се оног дана када је Јосип Броз Тито отишао с овог свијета. Већ 38 година живи у подножју брежуљка, поред потока, заједно са својом породицом – животињама.
– Козе, јарићи, пас Гаро и мачак Бајро моја су породица или, што би велики Јесењих рекао, “Другог царства ја пронађох врата, јер ми нико не збори к’о брату. Сваком псу сам спреман око врата свезат своју најљепшу кравату” – изговара у једном даху Изет док поји своје стадо.
Не цитира Изет само Јесењина, већ и грчке филозофе, друге велике писце, мудраце, али и хадисе. Јесењинову пјесму “Писмо мајци” зна у пола ноћи или бијела дана и сматра је једном од најљепших икад написаних.
– Дјеца, нажалост, забораве мајку, не поштују је, а ја, рецимо, ножић који ми је остао као успомена на моју мајку, не бих дао ни за најбољи аутомобил на свијету – каже он.
Године и дане не броји. Гази 75., а бицикл планира возити до стоте. Оженио би се у 90. години или, како воли рећи, пет минута прије смрти.
– Имао сам брак, али сам се развео. Ја нисам имао дјецу и зато сам се на вријеме развео – говори Изет.
У омањој кући под свјетлошћу батерије чита књиге. Транзистор и програм Радија Загреб једина су му веза с цивилизацијом. Веома воли пјесме свог презимењака Арсена и каже како их зна напамет, па чак и оне којих данас нема на интернету.
– Читам свакодневно, а неке цитате понављам у себи да их не заборавим. У кући имам књижицу “Златна правила живота”, изузетно волим “Дневник Марка Аурелија”, дјела грчких филозофа… Све што дође под руку, ја читам – каже овај горштак.
У животу је промијенио 25 предузећа, стекао услове за пензију, али никад није убрао плодове свог рада.
– Од свих реченица, најмрскија ми је она: “Иди, гањај пензију.” Оно “гањај” ми је одвратно и ја је нисам ни гањао. Они требају мене да гањају, да ме улове и да ми дају оно што сам зарадио – сматра Изет.
На свом посљедњем испраћају замолиће да се прочитају имена оних којима никад неће халалити. Уколико тај његов приједлог за живота не прихвате, каже да ће тражити људе који ће га сахранити на његовом имању уз натпис: “Овдје лежи тијело једног козара који је много неправде претрпио.”
– Нека ме сахране као доброг пса. Могу написати и име ако хоће – поручује на крају Изет Дедић, с којим у друштву сати пролазе као минуте и чије ријечи тако зазвече да се разлијежу брдима и долинама.
Изет Дедић каже како од Титове смрти није наишао на гљиву сорте Amanita muscaria. Тог маја 1980. године, присјећа се он, небо је плакало четири дана…
– Таква гљива појави се само ако је прави човјек на челу народа. Откако је отишао Тито, нисам наишао ни на једну, а до његове смрти било их је на све стране – говори он.
У животу се три пута напио и због тога се покајао, а од 2005. године дуван није помирисао.
– Написао сам само Н. Ж., што значи нови живот, и послије 40 година престао са пушењем – поносно говори.
(avaz.ba)
