spot_img
spot_img

Брчко грију зраци из “Земље излазећег сунца”

spot_img
spot_img
spot_img

За породицу, познанике, комшије и пријатеље, за заједницу, ништа није толико обично као ријеткост на коју се навикну.

Да је то тако показује одсуство било каквог организованог весеља, прославе, колоне возила, јавних честитки, због освојене бронзане медаље српске женске одбојкашке репрезентације на тек завршеној 32. Олимпијади у Јапану, а коју ће у Брчко донијети „брчанска принцеза“ Бранкица Михајловић.

Заједно са Јеленом Благојевић, још једном дјевојком из тог најтрофејнијег женског тима са ексЈугословенских простора, која су у одбојкашку авантуру кренуле из Брчког.

Ове бронзане дјевојке прве одбојкашке кораке направиле су у Јединству, код сад већ легендарног професора Драге Давидовића.

Освајању бронзане медаље (мало ли је кад си трећи на највећој планетарној смотри спорта), осим породице, свједочили су само најзагриженији љубитељи женске одбојке.

Они којима није било тешко ни мрско да устану у два сата послије поноћи да испрате сјајну утакмицу, на којој су одбојкашице Србије показале да су велика и озбиљна екипа, која је навикла на побједнички трон на великим такмичењима.

На нашу жалост, Бранкица због повреде која је мучи већ дуже вријеме није могла да помогне саиграчицама онако како је то чинила у Рио де Женеиру 2016. године.

Најприје у полуфиналу против моћне екипе САД-а, а касније ни у борби за бронзану медаљу против Јужне Кореје.

Њене другарице и саиграчице, њене пријатељице из репрезентације су се потрудиле да и без њеног доприноса дођу до медаље.

Да је наша Бранкица, наша „престолонасљедница“, најпознатија, најбоља и најтрофејнија „брчанска принцеза“ донесе у родни град. Да прошета улицама родног града, сретне се са суграђанима, поразговара врло стрпљиво са свима који то желе, да дјевојчицама из Брчког које јој трче у загрљај, покаже пут до славе, трофеја, до успјеха.

Због наших најмлађих суграђанки, које се ових врелих августвовских дана уз мобилне  телефоне разних марки и произвођача досађују, важно је да је донијела то олимпијско одличје. Да их усмјери према одбојци, том прелијепом спорту. Као створеном за женску дјецу. Да им покаже да се уз огромно одрицање може доћи до олимпијских висина, оних највећих.

Сасвим сигурно њој је било врло тешко да прва из Брчког, из провинције дође на побједничко олимпијско постоље. Будућим звјездама пут је утабан. Препознају се Бранкичине стопе.

Чак два пута је са тог постоља гледала одбојкашки свијет који јој је био под ногама.

Са препознатљивом плавом косом и прелијепим и благим осмјехом који је увијек поздрављао њено и наше Брчко.

Вјерујем да се на том постољу слушајући химну „Боже Правде“ сјећала сале ДТВ „Партизан“, првог тренинга, првог тренера професора Давидовића, Горана Хаџића, који јој је као 15-годишњакињи пружио шансу и указао повјерење да заигра у првом тиму Јединства, идивидуалних тренинга у сали Економске школе код Скеле, сјећала се ЕШ насеља, присјећала другара и другарица из основне и средње школе са којима и данас одржава најблискије односе. Сјећала се и пордице, наравно. Сузе , некада притајене, а некада и очите, су то свједочиле.

И сва та бројна признања Бранкицу нису промијенила. Остала је једна скромна и честита дјевојка из комшилука. Која увијек прва поздрави и упита „Како сте“.

Добро смо Бранкице. Задовољни смо. Обрадовала си нас поново. Имамо још једну олимпијску медаљу. Другу, коју си донијела у Брчко. Да се зна. Да увијек с поносом истичеш да си из Брчког.

Хвала ти, Бранкице. Хвала ти што си зраке свјетлости из „Земље излазећег сунца“ уперила према Брчком.

 

 

 

М.Д.

spot_img

Повезано

spot_img
spot_img

Последње вијести

spot_img
spot_img