Toma/Tomo Maksimović (1895 – 1958) bio je srpski privrednik i društveni radnik, osnivač i direktor fabrike obuće Bata u Borovu i komesar za izbeglice u vladi Milana Nedića za vreme Drugog svetskog rata.
Toma Maksimović rođen je u trgovačkoj porodici u Brčkom. Završio je trgovački zanat. Kada je 1914. godine izvršen atentat na Franca Ferdinanda, Toma Maksimović je, kao član organizacije Mlada Bosna, koja je organizovala atentat, uhapšen. Period do punoletstva provešće u zatvoru u Tuzli, posle čega je mobilisan u austrougarsku vojsku, gde je raspoređen u radni bataljon, koji su uglavnom sačinjavali Srbi koji, zbog nepoverenja austrijskih vlasti, nisu bili pod oružjem, nego su obavljali uglavnom inženjerske poslove.
U leto 1918, tokom boravka u Makedoniji, oboljeva od malarije. Nakon dva meseca oporavka, sa dva druga odlučuje da dezertira i pobegne u Bosnu. Nakon prelaska Makedonije, Crne Gore i Hercegovine, u kasnu jesen 1918, u danima kad se rat i zvanično završava, Toma Maksimović stiže u rodno Brčko.
Po završetku rata, Maksimović se posvetio članstvu u sokolskom pokretu. Ovaj pokret, u to vreme veoma uticajan, širio je ideje panslovenstva, podizanja morala i vaspitanja omladine, kroz učešće u brojnim sletovima i sportskim manifestacijama, kako bi se i telo i duh omladine pravilno razvijali. Kako se Maksimović kasnije prisećao, “u mladosti, bezbroj puta sam došao u iskušenje. Mamili su me sastanci i zabave na razne strane. Na svoju sreću, opredelio sam se tada za sokolski dom. Sokolstvo je izgrađivalo volju čoveka koji je mogao da se odupre svim nevoljama i opasnostima na koje je nailazio u životu.” Kao aktivan sportista, Maksimović je igrao i fudbal u novoosnovanom fudbalskom klubu Sloga iz Brčkog.
Stariji brat Tome Maksimovića, Stevan Maksimović, posle rata je imenovan za direktora fabrike špiritusa u Brčkom, tako da će zaposliti svog brata u fabrici. Na jednom službenom putu u Čehoslovačku, Stevan Maksimović u vozu upoznaje Čeha koji radi kao kontrolor u fabrici cipela i guma Bata u Zlinu. U razgovoru ubrzo dolaze do ideje da Bata, koji već posluje u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, otvori prodavnicu cipela u Brčkom. Ovaj dogovor se zaista i obistinjuje, a na predlog Stevana Maksimovića prvi poslovođa prodavnice postaje njegov brat Toma. Uspešan rad prodavnice će ubrzo dovesti do toga da Toma Maksimović bude unapređen na mesto pomoćnika Uroša Grbića, poverenika fabrike Bata za Srbiju.
Maksimović na tom poslu pokazuje veliku sposobnost i širi prodajnu mrežu Bate po celoj državi, bilo otvaranjem specijalizovanih prodavnica, bilo sklapanjem ugovora sa lokalnim trgovcima. Veliki uspeh mladog i izuzetno preduzimljivog Maksimovića, koji je bio u direktnoj komunikaciji sa centralom fabrike, pošto je tražio dodatne količine proizvoda za jugoslovensko tržište, primećen je i u sedištu kompanije. Tako će Maksimović 1925. otići na školovanje u Zlin, sa jasnom idejom da po povratku preuzme rukovođenje poslovima fabrike Bata u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.
U narednim godinama, planovi fabrike Bata će se promeniti, tako da je doneta odluka da se, umesto uvoza obuće, u samoj kraljevini, pod novim imenom Jugoslavija, izgradi nova i moderna fabrika. Ovaj potez Bate bio je dobrim delom iznuđen, pošto su jugoslovenske vlasti, štiteći vlastitu proizvodnju cipela, uglavnom još uvek zanatskog tipa, podigle uvozne carine na čak 46%. Maksimović je po povratku u zemlju unapređen u rukovodioca izvoza za Kraljevinu Jugoslaviju i lično je počeo da organizuje pripreme za izgradnju fabrike.
Prvobitna namera bila mu je da fabriku izgradi u rodnom Brčkom, ali je, zbog visoke cene koju su tražili vlasnici njiva kraj Save, na zemljištu na kome je planirana izgradnja fabrike, bio prinuđen da odustane od te ideje. Tada, međutim, srpska pravoslavna eparhija iz Dalja nudi Tomašu Bati svoj prostrani kompleks zemljišta na Dunavu, između sela Borova i Vukovara, po bagatelnoj ceni. Ovaj posed je zvanično bio u vlasništvu patrijarha Srpske pravoslavne crkve, a razlog ovoj velikodušnosti može se naći u tada aktuelnoj agrarnoj reformi, kojom su velika imanja eksproprisana, u cilju ukidanja još uvek aktuelnih feudalnih odnosa u zemlji.
Kako je lokacija imala sve uslove koji su bili zacrtani – blizinu reke i perspektivnog grada Vukovara, ali i mesto za aerodrom, čija je izgradnja bila u dugoročnim kompanijskim planovima, Bata kupuje zemljište i marta 1931. u Borovu počinje izgradnja fabrike. Prema projektu, planirana je izgradnja 28 fabričkih zgrada, gradske većnice, prodavnica, dve škole, tri spavaonice, dva hotela, dve javne kuhinje, bioskopa, radničkog doma, društvenog doma, aerodroma sa tri hangara, stadiona, dve železničke stanice, tri bolničke zgrade, kao i celog radničkog naselja. Fabrika u Borovu biće zvanično otvorena 1934. godine, mada je proizvodnja obuće u pojedinim objektima počela još 1932. godine.
Kompanija Bata je u okolini svojih fabrika koje je gradila širom Evrope razvila praksu gradnje satelitskih industrijskih gradova pod zajedničkim nazivom Bata-ville. Bata-ville u okolini nove jugoslovenske fabrike će prvobitno poneti ime Borovo-Bata, da bi kasnije bio preimenovan u Borovo naselje (po selu Borovo, s kojim će se vremenom spojiti). Povodom početka izgradnje naselja, Maksimović će izgovoriti: „Mi moramo ovdje na obali Dunava izgraditi grad s najsretnijim žiteljima u cijeloj Kraljevini Jugoslaviji.“ Po nacrtu čehoslovačkih arhitekata, načinjen je izrazito futuristički osmišljen urbanistički plan, tlocrta nalik avionu – ovakav oblik grada će, na daleko većoj skali, trideset godina kasnije proslaviti Oskar Nimajer prilikom projektovanja nove prestonice Brazila – Brazilije.
Borovo naselje, po mnogo čemu unikatno u Jugoslaviji, izvedeno je kao ogledni primer modernog novog naselja izrazito funkcionalne topografije, građeno „po meri čoveka“, u ambijentu prožetom zelenilom. Kao predsednik opštine i direktor fabrike, Maksimović predstavlja alfu i omegu uspona Borova u tom periodu. Za kratko vreme uspeva da izgradi više škola, vatrogasni dom, sportski aerodrom, društveni dom sa bibliotekom i bioskopom, robnu kuću, kao i stadion i kompletnu infrastrukturu potrebnu za samostalno funkcionisanje naselja nastalog za svega nekoliko godina. Neprekidan razvoj naselja namerava da kruniše spajanjem Vukovara, Borovog naselja, Borova i Dalja tramvajskom prugom.
Ovakav razvoj Borova bio je olakšan činjenicom da je Maksimović, pored pozicije direktora fabrike, zauzimao i funkciju predsednika opštine Borovo u periodu od 1936. do 1941. godine, pošto je lista koju je predvodio na lokalnim izborima 1936. u Borovu osvojila svih 18 mandata. Maksimovićevi politički stavovi bili su pretežno projugoslovenski, pa i panslovenski, što je imalo uporišta i u njegovim bliskim vezama sa Čehoslovačkom – pored ostalog, bio je oženjen Čehinjom Vlastom, sa kojom je dobio dva sina, Tomislava i Stevana.
Pored projugoslovenskih stavova, Maksimović je bio i posvećeni pravoslavni vernik, tako da je inicirao izgradnju hrama Srpske pravoslavne crkve u Borovu Naselju. U te svrhe, Maksimović je 1940. poklonio fabričko zemljište i darovao prilog od 200 hiljada dinara, a tim povodom će reći: „Naša dužnost je, kada nam je Svemogući dao uma, snage i zdravlja, da se i mi Njemu odužimo i da u našem Naselju izgradimo hram Božji, da ne zaboravimo Boga dok živimo u blagostanju, jer Njega ljudi obično dozivaju onda kada su u bedi.“
Sa druge strane, kasnija svedočanstva hrvatskih sveštenika bila su manje blagonaklona, tako da Flavijan Šolc, nekadašnji župnik Borova sela, navodi: „Ondašnja uprava tvornice, koju su u većini i na najvažnijim funkcijama činili Srbi, opstruirala je izgradnju katoličke bogomolje. U tome se osobito isticao Toma Maksimović, rođen u trgovačkoj obitelji u Brčkom, u susjednoj Bosni i Hercegovini, koji je također imao jedva trgovačku večernju školu, ali je bio podoban za glavnoga direktora tvornice Bata. On je svojim sunarodnjacima omogućio bolja radna mjesta, dodijelio im najplodniju zemlju i još štošta.“
Pored uloge direktora fabrike, zastupnika Bate za Jugoslaviju i predsednika opštine Borovo, Maksimović tokom 1930-ih obavlja i niz drugih funkcija. Podstiče osnivanje sokolskog društva u Borovu, postaje njegov starešina i daje društvu na raspolaganje prostorije velike dvorane bivše obućarske radionice. Često ističe značaj sokolstva, pripisujući svoje uspehe članstvu u sokolskom pokretu u mladosti. Takođe, biće postavljen za sekretara međunarodne organizacije Rotari klub u Vukovaru, dok 1936. osniva Jugoslovensko-čehoslovačku ligu u Borovu. Maksimović postaje i predsednik Srpskog privrednog društva “Privrednik”, dobrotvorne organizacije koja je pomagala školovanje dece iz siromašnih porodica.
Istovremeno, pored svih navedenih angažovanja Tome Maksimovića, njegov uspeh u unapređivanju rada same fabrike Bata bio je impozantan. Njegov odnos prema radnicima opisuje Đorđe Mirosavljević, koji je 1940, kao 17-godišnjak počeo da radi u fabrici. Sa 93 godine, 75 godina kasnije, Mirosavljević će se prisećati Maksimovića ovim rečima: „Njega treba slaviti kao sveca. On je podigao ovo selo na takav nivo da se može ravnati sa nekim manjim gradovima. Službeno sam odlazio kod njega u kancelariju za potrebe odeljenja u kojem sam radio. Svaki put mi se obraćao kao roditelj jer sam tada imao samo 17 godina i imao sam tremu. On je bio izuzetno prijatan, pošten, a rad i radnika je najviše cenio.“ Fabrika je pred rat zapošljavala 5000 radnika, proizvodila tri miliona pari kožne i tri i po miliona pari gumene obuće, koju je prodavala u 612 prodavnica širom Jugoslavije (poređenja radi, 1930. godine kompanija Bata je u Jugoslaviji imala 20 prodavnica), a pored toga, u Beogradu je otvorena fabrika kože, dok je u planu bila izgradnja i drugih fabrika kože, gume i čarapa. Marta 1938, u fabrici u Borovu je proizvedena prva automobilska guma, što je ujedno bio početak proizvodnje automobilskih guma u Jugoslaviji.
Poslovna imperija koju je stvorio Maksimović postala je najveći industrijski gigant Kraljevine Jugoslavije. Sve to će prestati sa slomom Jugoslavije i izbijanjem Drugog svetskog rata, koji će fabriku Bata i samog Maksimovića smestiti u sastav Nezavisne Države Hrvatske. Na taj način, brojni planovi razvoja kompanije, izgradnje novih fabrika, spajanja Borova naselja sa Vukovarom i izgradnje tramvajske pruge i crkve, biće nepovratno zaustavljeni, a sam Maksimović prinuđen da napusti fabriku, Borovo i sve svoje dotadašnje poslove.
Neposredno po proglašenju NDH, ustaše hapse Maksimovića i odvode ga u Zagreb, odakle je juna 1941. deportovan u Beograd. Kako bi mu pomogli da izbegne iz ratnog okruženja, čelnici fabrike Bata nude Maksimoviću mesto pomoćnika direktora fabrike u neutralnoj Švajcarskoj. Iako je dobio pasoš koji bi mu omogućio da sa porodicom ode iz Srbije, Maksimović odbija ponudu. Kasnije će, prema sećanjima njegovog prijatelja Riste Stanića, navoditi da nije hteo da ode iz zemlje jer je “video u kakvom se stanju nalazi srpski narod”.
I pored okupacije i ratnih uslova, kao i ostanka fabrike na teritoriji NDH, Maksimović ulaže trud da održi rad poslovnica Bate u Srbiji. Već jula 1941. počinje sa radom firma Bata d.d. Beograd, nastala iz filijale Bate Tomaks a.d, koja je bila u Maksimovićevom vlasništvu. Bata Beograd je preuzela 180 prodavnica Bate u Srbiji i Maksimović nastavlja proizvodnju kože i obuće i za vreme rata.
24. maja 1941. osnovan je Generalni komitet za naseljavanje izbeglica, a 6. jula 1941. i Komesarijat za izbeglice i preseljenike u Srbiju. Prvih meseci, komesar za izbeglice bio je Andra Popović, da bi na to mesto 20. oktobra 1941, ukazom predsednika kolaboracionističke Vlade Milana Nedića, bio postavljen Toma Maksimović. Maksimović je kasnije tvrdio da je postavio uslov da se politika ne meša u rad komesarijata i da je Nedić taj zahtev ispoštovao.
Maksimović i na novom poslu pokazuje izvanredne organizacione sposobnosti. Stavovi mu, nasuprot ranijim projugoslovenskim, postaju izrazito prosrpski. Tako navodi da mu je cilj “spasavati srpske glave bez obzira na lične i materijalne žrtve, spasavati svaki srpski život ma gde se on nalazio i na prvom mestu spasavati srpski naraštaj, koji će za buduće vekove čuvati srpstvo sa više ljubavi i više požrtvovanja, nego što smo ga mi čuvali za minulih dvadeset godina.”
Dejan Medaković, koji će kasnije postati priznati istoričar umetnosti i predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, o Maksimoviću piše izuzetno pohvalno na više mesta u svojim memoarima Efemeris. “Nakon bekstva iz Zagreba, boravak u Beogradu zapravo dugujem Tomi Maksimoviću, tadanjem komesaru za izbeglice, bivšem direktoru Batine fabrike u Borovu. Taj sjajni čovek zaslužan je za prihvatanje, ishranu i smeštaj stotina hiljada ljudi.” Medaković naglašava i značaj arhivske građe koju je komesarijat za izbeglice načinio. U zapisnicima načinjenim prilikom evidentiranja, izbeglice su navodile podatke o izgubljenoj imovini, ali i o počiniocima zločina i sistematskom progonu Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, što je arhivska građa koja je kasnije pružila veoma značajne podatke o zločinima načinjenim nad Srbima u NDH.
Komesarijat, sa malim brojem zaposlenih – ukupno oko tri stotine na celoj teritoriji Srbije – uspešno organizuje smeštaj izbeglica i održavanje njihovih osnovnih potreba po izbegličkim domovima koji su organizovani širom Srbije. Kao moto komesarijata, Maksimović je nametnuo maksimu „brza pomoć – dvostruka pomoć“. Na Maksimovićevu inicijativu, otvaraju se i zasebni dečiji izbeglički domovi, dok se u saradnji sa i dalje aktivnim društvom “Privrednik” organizuju i tečajevi zanata za izbeglu decu. Arhiva o radu komesarijata je vođena izuzetno pedantno, ali je do danas sačuvana samo delimično, tako da nema preciznih podataka o ukupnom broju izbeglica koje je komesarijat zbrinuo.
Prema sačuvanim podacima, avgusta 1944. u Srbiji su bile registrovane 238.964 izbeglice. Pitanje je, međutim, koliko je ukupno izbeglica komesarijat zbrinuo. Broj od oko 500.000 ljudi, koji se često pominje, možda je preuveličan, ali reč je u svakom slučaju o više stotina hiljada ljudi – uglavnom Srba, ali i pripadnika drugih nacionalnosti. Tako je, na primer, evidentirano da je u Srbiji za vreme rata bilo zbrinuto i oko 10.000 Slovenaca.
Tokom Beogradske ofanzive, oktobra 1944, Maksimović odbija da se povuče sa nemačkim trupama. Kasnije će tvrditi da je ostao jer je smatrao da nema čega da se boji, jer je samo spasavao svoj narod. Već 24. oktobra 1944. biće uhapšen. Posle četrnaest meseci u istražnom zatvoru, vojni sud ga osuđuje na četiri godine zatvora, proglašen je narodnim neprijateljem i oduzeta su mu sva građanska prava u trajanju od pet godina posle izdržavanja kazne zatvora, a tom prilikom mu je i konfiskovana celokupna imovina. Presuda nije bila detaljno obrazložena, ali se Maksimoviću na teret, pored visoke funkcije u kolaboracionističkoj vlasti, stavljalo i novčano pomaganje četnika, kao i vraćanje izbeglica na Kordun i Baniju da se bore protiv partizana. Postojala su svedočenja da je Maksimović tokom rata pomagao partizanski pokret, ali njih sud nije uvažio.
Nekoliko meseci kasnije, proglašena je amnestija, tako da je Maksimović pušten na slobodu, ali je već februara 1946. ponovo uhapšen, da bi krajem iste godine bio osuđen na pet godina robije, zbog prisne saradnje sa nemačkim okupacionim snagama.
Zatvorsku kaznu Maksimović je služio u zatvoru Zabela, gde je organizovao rad zatvorske pekare i mesare, za šta dobija pohvalu upravnika zatvora i bolji tretman. Nakon toga, prebačen je u zatvor u Sremskoj Mitrovici, gde je takođe bio proglašavan za uzornog zatvorenika. Maksimovića 1950. godine u zatvoru posećuju pripadnici Udbe, koji od njega traže da im da planove gradnje Batine fabrike, uz ponudu da ponovo postane njen direktor. Naime, posle rata, fabrika je nacionalizovana i ponovo je počela sa radom pod novim nazivom – Kombinat Borovo. Maksimović prihvata da ode u Borovo, gde pokazuje arhivirane planove, ali odbija predlog da postane direktor i time izađe iz zatvora, uz obrazloženje da nema uslova za organizaciju posla po sistemu koji je vodio pre rata. Maksimović tako ostaje na robiji do isteka kazne 1951. godine.
Nakon izlaska iz zatvora, Maksimović prihvata ponudu vlade Bosne i Hercegovine da preuzme brigu o trgovini na veliko u ovoj republici. Ipak, nakon dve i po godine dobija otkaz zbog optužbe da je glavni krivac što je došlo do porasta cena. Nakon toga honorarno radi u Beogradu u spoljnotrgovinskom preduzeću „Balkanija“, ali će i odatle ubrzo biti otpušten zbog ocene da, kao osuđeni narodni neprijatelj, ne može da radi u spoljnjoj trgovini. Iz Beograda 1956. godine odlazi u Kranj, gde je angažovan kao savetnik u osnivanju fabrike obuće „Planika“. Prvi put posle rata dobija pasoš. Zahvaljujući putovanjima u inostranstvo, i obnavljanju ranijih poslovnih veza, celokupnu godišnju proizvodnju Planike uspeva da proda u Francusku, a pomoću svojih kontakata postiže da kompanija Bata pomogne rad ove fabrike neophodnim mašinama. Krajem 1957, Maksimović, već teško narušenog zdravlja, napušta Sloveniju.
Toma Maksimović je umro 1958. godine u Beogradu, u 63. godini života.
Za vreme rata u Hrvatskoj, u vreme priliva novog talasa izbeglica, na inicijativu Milovana Vujovića, profesora iz Novog Sada, kao i tadašnjeg komesara za izbeglice Brane Crnčevića, obojice Maksimovićevih štićenika iz Drugog svetskog rata, osnovan je Fond za pomoć Srbima, koji je imao za prevashodni cilj pomoć izbegloj deci iz ratom zahvaćenih područja bivše Jugoslavije. Ministarstvo pravde je prvobitno, 1992, odbilo zahtev da fond ponese ime Tome Maksimovića, sa obrazloženjem da je to nemoguće, jer je reč o osuđenom narodnom neprijatelju. Ovom zahtevu je, ipak, već sledeće godine udovoljeno.
Ni u današnje vreme ne postoji konsenzus u krugovima istoričara o ulozi saradnika Nedićevog režima u zločinima i o njihovoj eventualnoj rehabilitaciji. Ipak, i u takvim stavovima, najčešće se ističe da je Toma Maksimović znatno doprineo spasavanju izbeglih Srba. Tako, istoričar Predrag Marković navodi: „Nedić je, svakako, saradnik Hitlera i kvisling. Možda je smatrao da je izdaja zemlje žrtva. Njemu i svim njegovim pristalicama koji su se „žrtvovali“ u ratu je bilo udobno i dobro. Mnogi njegovi funkcioneri su debelo naplatili saradnju s Nemcima. Postoji, naravno, priča o spasavanju izbeglica. Za to su, pre svega, zaslužni komesar za izbeglice Toma Maksimović i rukovodilac Crvenog krsta Petar Zec.“ Istoričar Milan Ristović navodi: „Komesarijat za izbeglice je organizovao veliku kampanju za prikupljanje novčane pomoći, izbegličkih domova, škola za decu, smeštaj izbeglica, medicinsku pomoć i nalaženje posla za odrasle. Izbeglice su bile smeštene širom Srbije, kako bi se smanjio pritisak na velike urbane centre. Usled opšte nemaštine i usmerenosti na ispunjavanje potreba okupacionih vlasti, ove mere jedva da su mogle da omoguće preživljavanje izbeglica. Uprkos ovim uslovima, rad komesarijata i komesara Tome Maksimovića bio je, sa humanitarne tačke gledišta, jedina svetla tačka u radu celokupne kolaboracionističke uprave.“
Toma Maksimović je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Novom Sadu 2008. godine.
U zgradi veća opštine Borovo, danas se nalazi bista Tome Maksimovića, rad borovskog vajara Mićuna Nenezića, a u Borovu je 2015. organizovana tribina pod nazivom „Toma Maksimović – narodni prijatelj“, u cilju očuvanja sećanja na Tomu Maksimovića.
U predlogu da imenom Tome Maksimovića bude nazvana jedna ulica u Beogradu, zapisane su samo tri rečenice: “Toma Maksimović se nalazio na čelu Komesarijata za izbeglice iz Hrvatske i Bosne.
Tom akcijom spaseno je od ustaškog pogroma oko 500 000 lica srpske nacionalnosti. Pre izbijanja Drugog svetskog rata bio je direktor “Bate” u Borovu.” Komisija za spomenike i nazive ulica i trgova prihvatila je ovaj predlog, tako da je 2004. godine, u trenutku kada još uvek nije bio zvanično rehabilitovan, jedna ulica na Vračaru, u blizini stadiona FK Obilić, dotadašnja Nova IV, ponela ime Tome Maksimovića.
