Ана Стјепановић ученица је седмог разреда из Брчког. Захваљујући борби њених родитеља да кћерку укључе у редован образовни систем, Ана данас руши предрасуде о особама с оштећењем вида.
Прва клупа, дјевојчица и млађа жена сједе. Између реченица наставнице чује се тек понеки звук машине за Брајево писмо. Дјевојчица прави биљешке. Њене контролне радове прегледа асистентица која познаје Брајево писмо.
Досад је неколико асистентица пратило Ану Стјепановић из Брчког, ученицу седмог разреда Друге основне школе. Најдуже је уз њу била Милијана Попић, која је на приједлог Анине породице добила признање УНИЦЕФ-а у Босни и Херцеговини Шампионка инклузије 2018. године.
“Добила сам да одрађујем приправнички да будем прва помоћ Ани, док ме не распореде негдје друго. Био ми је то први сусрет не само са дјевојчицом која не види, већ уопште са особом која не види. Првих мјесец дана сам плакала, питајући се – зашто се то дешава, зашто се десило Ани, тако доброј дјевојчици. Било ми је тешко. Требало је научити Брајево писмо, којем нас нико на факултету не учи. Информације о раду с особама с инвалидитетом су сведене на, рецимо, психолошки приступ – како прићи и како се понашати, јер се очекује да ће с њима радити дефектолог, стручно особље”, присјећа се Милијана за портал Diskriminacija.ba.
Брајево писмо Милијана је научила напамет – види, запамти позицију, усвоји. Ана је, рећи ће, вјероватно исти принцип користила. Очекивања нису била велика, али је дјевојчица до краја првог разреда знала Брајево писмо, читала је и писала користећи га и сваки задатак који је постављен пред њу – савлађивала је без икаквих потешкоћа.
“Док је Ана учила слова, па их повезивала и читала било је лако. Чак и математичке операције, сабирање, одузимање, множење које сва дјеца уче напамет. Помоћ тифлопедагога смо требали кад је требало објаснити дијељење, јер је и нама требало времена да схватимо како објаснити дијељење с потписивањем, нисмо знали како”, каже она.
За сваки наредни корак у усвајању знања требало је труда. Осим самог процеса учења, требало је савладати и техничке препреке – брзину биљежења градива, рад на Брајевој машини, враћање машине на почетак папира за нови ред и слично. И поступак разумијевања начина на који Ана може да савлада наставни процес тражио је вријеме.
“Првобитно смо потписивали, односно преписивали са Брајевог писма на уобичајено. То је одузимало пуно времена, па смо с временом почели потписивати само ствари које су биле битне за процјену знања. Асистенти знају читати Брајево писмо, мајка зна, па смо поједноставили процес. Наравно, то није значило да превидимо грешке које дијете направи, и њих смо уредно потписивали кад се десе”, појашњава Милијана
Прихватање у заједници имало је сопствени пут. Нека од дјеце из одјељења с Аном су ишла и у вртић, па су се познавали од раније. Нека су се дјеца бојала, јер је Ана – другачија. Вријеме је, на крају, радило за све – свакодневни заједнички рад савладавао је потешкоће.
“Ана је зрелија од своје генерације и то је видљиво у свему – од музике коју слуша, тема којима се бави, књига које чита и наручује из специјалних библиотека, све је занима. Због свих својих интересовања, Ана иде напријед. Осим тога, Ана иде и у музичку школу, на часове енглеског. За њу не постоји граница, уколико је систем подржи, уколико је заједница прихвати”, истиче Анина асистентица са најдужим ангажманом.
Како Ана зна да је парадајз црвене боје?
За Анин успјех заслужан је мали али најснажнији тим људи из сјене. Стубове ослонца чине родитељи који су за своје дијете тражили више, само да би била оно што жели и може бити. Да Ана не види и да заправо, никад неће видјети, открили су у њеном најранијем дјетињству. Суочавање с непознатом ситуацијом није било једноставно, али их је научило да сваку одлуку више пута премјеравају, те да не одлучују од данас за сутра.
“Уопште није ни битно шта се десило”, каже Ана, једном реченицом објашњавајући да је увид у оно што долази након тога заправо најбитнији. Омиљених предмета, каже, нема, јер јој већина ствари веома добро иде. Слуша звучне књиге и очарана је историјом сефардских породица из дјела Гордане Куић. О свакој земљи коју спомену на географији, зна много – главни град, појединости о начину исхране, области у земљи које се по нечему издвајају. Планове за школу након основне, још увијек није направила. Битно је само да за тај избор добије више могућности од оних које је породица добила кад су бирали обавезно образовање.
“Ишли смо у Дервенту, Ана је можда имала двије године, Кад је имала шест година, отишли смо у Београд. Позивали су нас и у Сарајево. У Београд смо отишли у прољеће, а Ана на на јесен креће у школу. То је већ вријеме за одлуку. Годину раније је усвојен закон који се бавио инклузијом у Србији. Школа је била одлична и обишли смо све, има дом, има чуваре, има основну и средњу школу, док нисмо дошли у ресторан. Он има капацитет од стотињак дјеце, а намјештен је за можда тек четвртину, иако је тек прошао доручак и усред је школске године. Питали смо зашто и објаснили су нам да тек толико ђака похађа школу, јер су родитељи ‘повукли’ своју дјецу, да дјеца у школе иду од својих кућа. Након тога смо се захвалили на љубазности, јер је нама то био знак да ми не требамо бити тамо”, присјећа се Анин тата Горан уласка кроз врата инклузије.
Вратили су се својој кући и схватили да борба у сопственој околини нема алтернативу. Искуства, и позитивног и негативног су већ имали, алат за даљи рад су тек морали створити.
“Пораз је био кад су се Ана и мама, у сузама, вратиле из вртића, јер их је васпитачица с врата послала кући – тог дана за њих није било асистента. То нас није поколебало и дало нам је снагу само да – препреке ‘поједемо’. На једном састанку, на којем су ми објашњавали да ‘дјеца ипак не могу’, био сам спреман – није било акта који у то вријеме нисам проучио. Мој аргумент је био да се закон мора проводити, од тренутка кад ступи на снагу. Био сам директан и без пардона, што је резултирало обећањем шефа одјељења да ће сутра бити упослено десет аистената, од којих је један био и за нашу Ану”, каже тата. Ана је тад коначно добила могућност да у вртићу борави исто онолико времена колико и њени вршњаци – читав радни дан. Вртић је створио основу за даљи рад, јер су Анино право на образовање и живот у заједници били тек на нивоу – сазнања о њему.
“Прије поласка у школу, сусрели смо се са свим стручњацима у области образовања у Брчком, који су били неприпремљени на оно што нас чека, а дијете нису ни познавали. Остало ми је у сјећању да су је питали мноштво ствари, између осталог и које је боје парадајз, па је изазивало чуђење како она то заправо зна. Ана је и тад знала, и данас зна, јер се са њом радило, њој смо објашњавали, рано смо почели да радимо са њом, причали смо неуморно и све што смо узимали у руке смо описивали”, додаје Анина мама Јелена.
Са препрекама се сви ‘сналазе’, а на крају их побјеђују – породице
Породица Стјепановић на тренутке подсјећа на неимаре. Како један аспект савладају, тако их дочека други. Проблем у већ продуженом трајању је набавка литературе која је Ани потребна.
“Уџбеници су свој дјеци проблем, јер план и програм има велика одступања од литературе. На почетку сваке школске године наставници приреде селекцију, најбитније наставне цјелине, које онда копирамо на Брајево писмо. Међутим, материјал увијек касни, стигне пред крај полугодишта. Ана успијева све похватати јер наставници доста тога диктирају на часу, она и запамти што је испричано и то је то”, објашњава Јелена.
Рецепта за успјех нема, осим савладавања стазе корак по корак.
“Уопште не сумњам у Ану у њене капацитете већ у систем и како ће је ‘поднијети’. Постоје наставници који су и сами изразили жељу да са Аном раде додатно. Све зависи од људи, не од градива”, закључује Анина мама. Проблем је, потврдиће и наставници, често смјењивање асистената.
“Стално траје неки период навикавања, или се ученица навикава на асистента, или асистент на њу, неко ко нема искуства”, истиче Анин разредник Јасмин Ибрахимовић. Ана има одличан просјек, чисту петицу. Сви су сагласни – заслужену.
“Дјеци можда дјелује да јој се некад повлађује, али Ана има помоћ за оно што јој треба. Тешко им је објаснити да она има помоћ јер не види, у доласку до извора знања, а не да јој се гледа кроз прсте зато што она не види. Дјеци је тешко да се помире да неко коме треба помоћ можда постиже и боље резултате”, завршава овај наставник енглеског слику инклузије у настанку.
(Ana Kotur/diskriminacija.ba)
